Trenutna pandemija koronavirusa je bez sumnje istorijski događaj. Istorija, ko god je sutra bude pisao, zabeležiće krizu izazvanu trenutnim zbivanjima koja se u ovom momentu tiču bezmalo celog sveta. Međutim, pitanja koja se postavljaju svima nama već danas, glase: ko će pisati istoriju u post-koronavirus vremenima? Na koji način? Ko će i kako interpretirati minule događaje, krojeći na taj način budućnost svih nas? U potrazi za odgovorima na ova pitanja koja se tiču budućnosti, moramo se dobro zagledati u sadašnjost.

“Svet posle ove krize neće ostati isti” je izjava koju čujemo sve češće i  sa raznih strana. To je, ako ne jedina, onda barem vrlo retka izvesnost koju danas naziremo kao ishod trenutne situacije. Sve drugo se čini radikalno neizvesnim, bilo koja partikularnost, a pre svega projekcije o progresiji, kraju i pojedinačnim ishodima pandemije; sve osim tog veličanstveno zastrašujućeg osećaja da se upravo sada otvaraju mogućnosti za društvene i epistemičke promene koje bi mogle obeležiti – u najmanju ruku – prvu polovinu 21. veka. U tom smislu, pandemija koronavirusa nadilazi puki istorijski događaj i predstavlja fenomen koji se u filozofskom diskursu naziva događajem. Šta je dakle događaj i kako trenutna situacija globalne pandemije koronavirusa ispunjava filozofske kriterijume tog koncepta?

Za Alana Badjua, događaj je slučajnost. On nastupa iznenada i brutalno, kao nasilna erupcija koja menja zauvek živote onih koji događaj prožive – ili prežive, što je po svemu sudeći slučaj u našem primeru. Događaj uništava i utemeljuje istovremeno. Njegova izvorišna tačka je prostorno i vremenski lokalizovana. Tako na primer, prema Badjuovoj teoriji, za politiku je dogadjaj – revolucija; za nauku – promena paradigme; za ljubav – momenat zaljubljivanja na prvi pogled. Za naše vreme, za celokupnu svetsku populaciju i za ceo svet, pandemija koronavirusa je badjuovski dogadjaj par excellence (uz svo dužno poštovanje prema samom Badjuu koji se sa ovim ne bi složio, imajući u vidu njegova skorašnja posmatranja trenutne situacije). Ali kako i zašto to tvrdimo? Isprva, uzrok dogadjaja pandemije je puka slučajnost, čista prirodno-društvena kontingencija. Potom, znamo mu tačku izvorišta – kada i gde je pandemija počela. Znamo isto i šta već uništava (ljudske živote, zdravstvene sisteme, svetsku ekonomiju), pretpostavljamo šta će tek uništiti (verovatno dobar deo socijalnih odnosa i političkih konfiguracija u formi u kojoj smo ih nasledili iz 20. veka), ali na spekulacije o tome šta će eventualno utemeljiti moraćemo da pričekamo, to ostaje za sada radikalna neizvesnost – neizvesnost u kojoj je budućnost neophodno misliti kritički, suspendujući našu iskonsku potrebu da sudimo i prosuđujemo uvek, odmah, sada i bez predaha.

 

No, nećemo se  zadržati na jednoj konceptualnoj perspektivi, i ne, Badju nema tapiju na koncept događaja. Stoga, treba uzeti u obzir i druge konceptualizacije koje taj pojam obuhvata. Pa tako, Badjuu dragi Žil Delez, vidi dogadjaj potpuno drugačije – skoro suprotno. On poredi događaj sa bestelesnim isparenjem tla, sa parom koja se uznosi iznad pomešanih tela i obavija ih jedva ih dodirujući. Jutarnja izmaglica ne dodiruje travu ili cvet, već to čini rosa. Prema Delezu, događaj se pojavljuje paradoksalno u svojoj nepojavnosti, kao čisto iskazivanje dubina površine iz koje izbija. Delezovski dogadjaj ne opisuje se  “[kao] mač, nego [kao] odsjaj mača, […] odsjaj bez mača kao osmeh bez mačke” – one iz Alise u zemlji čuda, naravno. Tako bestelesan, događaj se samo pridodaje postojećim telima. On nije ni stanje stvari ni stvar kao takva, već nešto što se aktualizuje u datom stanju stvari, čuvajući pritom uvek jednu opskurnu i tajnu stranu, koja se neprestano pridodaje stanju stvari. Virus i ljudska tela su telesni te u njima kao takvima nema ničeg događajnog, ako nam je pratiti Deleza. Iz toga sledi da događaj ne afektira svoje subjekte kao što virus zaposeda i napada fizička ljudska tela, već to čini pre kao što pandemija (bestelesna, kakva jeste) obavija svet (koji takodje nema sopstveno telo). Događaj danas nije ni sam virus, ni ljudi oboleli od virusa. Događaj nije ni susret virusa i čoveka precizno govoreći, već odraz susreta virusa i čoveka na svet. Deo tog odraza ostaje uvek opskuran, deo tog odraza se ne odražava, o čemu svedoči neizvesnost koju živimo. Pandemija ne postoji. Ona ontološki gledano ne dolazi nikada u egzistenciju – ona subzistira i insistira – kao što posekotina ne proizvodi novo telo, već samo aktualizuje rez na koži. Ovi uvidi delezovski događaj situiraju u domen čistog postajanja, u sivu zonu u kojoj se identiteske kategorije, crno/belo bića i ništavila, teško razaznaju, izrađajući sveopštu ontološku i epistemološku neizvesnost.

Iz ovoga vidimo neočekivana preklapanja dve praktično suprotne konceptualizacije događaja, u događaju pandemije. Ali ta preklapanja nam ne nude jasniju sliku savremene situacije, kao što bi se moglo isprva pomisliti. Naprotiv, ova preklapanja su dokaz neizvesnosti događaja koji živimo, neodlučivosti (ovaj specifičan termin pozajmljujem od Deride) koju događaj pandemije inhibira, makar, ili isključivo, kada je u pitanju vita contemplativa. Vita activa  s druge strane zahteva više delanja nego pre, ali to bi bila tema nekog drugog teksta. Šta nam to govori o mogućnostima epistemičkih i društvenih promena koje se pred nama otvaraju? Mogućnosti se otvaraju, jer kako smo videli, živimo događaj, a njegova neizvesnost, kao i svaka neizvesnost i neodlučivost, nude najplodnije tle za misao, za kritiku i za diseminaciju ideja. Na neizvesnom tlu rastu najneuobičajeniji (i najslađi) plodovi –  na nama je da ih gajimo, zalivamo refleksijom i iznosimo na svetlo zajedničkog sveta. U stanju neizvesnosti se fenomeni bolje i jasnije vide u svojoj pretendovanoj neposrednosti. Njihova medijatizacija se najednom daje kao neposredna. Sadašnjost je danas transparentnija nego inače, a istinu ne skrivaju razlike i kontradikcije, nego identiteti. Vreme je pogodno da se razvijaju moguće strategije za budućnost, ali samo ako smo zagledani pomno u sadašnjost. Sada bi trebalo i deliti taj impuls refleksije, jer u strahu su oči velike a uši načuljene, dobar deo ljudi je u kući, u zaklonu i u stanju budnosti – to je šansa da mogućnosti epistemičke i društvene promene u oportunom momentu konceptualno buknu, razviju se i tiho započnu svoju aktualizaciju. Pa ako buknu na dobro, da budem spremni. Ako buknu na loše, takođe da budemo spremni. No, dolazak tog momenta je radikalno neizvesan, i to je glavna karakteristika mogućnosti – može i ne mora. Biće, ali samo možda.

Kako stanje pandemije odmiče, u narativima o budućnosti je sve manje mesta za mistiku, fabulacije i predskazanja, ili jednom rečju – verovanja – iako se dominantni diskursi moći koprcaju da održe taj svoj perfidni refleks. Sada se radi o mišljenju kao refleksiji, kao jedinoj aktivnosti duha  koja u ovim trenucima ima smisla. Šta to konkretno znači? Nisu nam od pomoći danas pesimistične prognoze koje za ishod današnje krize vide definitivni uspon društva kontorole ili konačne pobede vanrednog stanja kao svakodnevice, kao što to tvrdi Đorđo Agamben, pomalo mesijanski, navodeći vodu na svoju (konceptualnu) vodenicu. Ni Žižekove optimistične najave dolaska komunizma i spekulacije o koronavirusu kao smrtom udarcu za kapitalizam nisu nam preterano dragocene. “Zašto?”, pitaće skeptični čitalac. Zato što ovi pogledi upereni u budućnost imaju za polazište sumnju, a za cilj izvesnost. I to određenu, jasno definisanu izvesnost. Neizbežna potreba za izvesnošću je oficijelno problem filozofa i filozofije još od Dekarta, koji je praktikovao radikalnu sumnju, samo da bi dokazao izvesnost postojanja boga. Nije sada momenat da predviđamo i pletemo fantazmagorije o tome da li će sadašnjost takva kakva je izroditi novu transnacionalnu solidarnost ili će zarđali ključ nacionalizma zamandaliti granice. Ono što ovaj tekst pokušava šturo i nespretno da približi je sledeći paradoks: u događaju koji trenutno živimo izvesna je samo neizvesnost – nešto će se promeniti. Reći da je to društveno polje i naši načini gledanja na društva nije prognoziranje pojedinačnih pojava, već slutnja promene univerzalija.

Promene koje će uslediti nisu mutatis mutandis i neće proisteći iz potrebe, već iz slučajnosti, kao što Gregor Samsa metamorfozira sasvim slučajno u monstruoznog insekta, a ne u gracioznog pegaza. Metamorfoza je u toku, njen ishod je neizvesan i u krajnjoj liniji za sada (ponavljam, za sada) nebitan. Ovo nije vreme prognoza, već vreme dijagnoza. Danas bi bilo dobro, kao što nalaže Niče, “filozofirati čekićem”, jer on kada je to napisao nije mislio ni na kakvo čekićanje, razbijanje ili građevinske radove, već na čekić kojim su lekari u 19. veku kuckali tela pacijenta pri uspostavljanju dijagnoze. Ovo je vreme opasnog možda na koje nas je Derida upozoravao, a na nama je da pokažemo da smo mu dorasli, stavljajući svet ispred sebe i razum ispred verovanja. Budućnost će doći, ostavimo je još malo na miru, a tada ćemo pokazati da li smo kadri da ostanemo badjuovski verni događaju i tako društvenu i epistemičku promenu koju on nosi, kakva god ona bila, okrenemo u našu korist.

Andrea Perunović

Photo: Edward Hopper, Office in a small city, 1953