Skoro u svim zvaničnim izjavama ističe se da su mnogo podložniji posledicama korona virusa „ljudi koji su stariji, koji imaju oslabljeni imuni sistem ili hronične bolesti“.

Poznato je da su stariji ljudi diskriminisani na različite načine. Vekovima su bili izloženi različitim predrasudama (u nekim zajednicama su ih čak i likvidirali jer su se smatrali beskorisnima), a kapitalizam im još više otežava situaciju, budući da se manje-više nalaze izvan sistema rada i potrošnje.

Međutim, ima jedne suštinske razlike. Stariji ljudi su lako prepoznatljivi, već i na prvi pogled možemo da ih razlikujemo od ostalih građana. Izjave političara i eksperata se redovno odnose na njihovu ulogu, na primer kada im je ograničeno kretanje, kada im se organizuje pomoć u obliku dostavljanja hrane (ili lekova), ili kada su za njih otvoreni supermarketi isključivo nedeljom ujutru između 4 i 7.

Za razliku od njih, ljudi sa oslabljenim imunim sistemom ostaju nevidljivi. Nevidljivi su i inače u tom smislu što se njihovi problemi retko ispoljavaju na površini. Takva je situacija sa ljudima koji se bore sa autoimunim bolestima. Temperatura, migrena, ekstremna malaksalost, uvećane žlezde i drugi problemi su u većini slučajeva naprosto nevidljivi za nekoga sa strane. Još ređe su vidljivi teži oblici njihove bolesti, poput upale bubrega ili upale nervnog sistema. Nije slučajno što neki šaljivi video snimci na Youtube-u upozoravaju poznanike ljudi sa autoimunim bolestima da im nikad ne kažu „Stvarno si bolestan? Uopšte se ne vidi!“

Međutim, ova telesna nevidljivost se udvostručuje njihovim izostavljanjem iz zvaničnog diskursa u doba korona virusa. Naprosto se ništa detaljnije ne kaže o izazovima sa kojima se suočavaju. Oni su puki kodicil u svim izjavama. Govor o njihovim problemima pojavljuje se isključivo u zatvorenim Facebook grupama, u privatnim prepiskama ili u razgovorima sa lekarom licem u lice.

Francuskom filozofu Jacquesu Derridi je pojam autoimuniteta bio izuzetno zanimljiv jer se pomoću njega može ukazati na izvesne paradoksalne mehanizme. Prema Derridi, reč je o tome da organizam napada samog sebe tako što svoje sopstvene ćelije pogrešno interpretira kao strane i neprijateljske.

Međutim, kritičari su ukazali na to da Derridin pojam promašuje suštinu. Naglasak nije na negativnim mehanizmima, dakle na tome da sistem napada navodne unutrašnje neprijatelje, već na tome da imuni sistem postaje isuviše jak: imajući višak energije i snage, on prekomerno deluje „u skladu sa svojim obavezama“. Reč je, dakle, o višku pozitivnosti i preteranoj samoafirmaciji, a ne o pukoj negativnosti. Ta samoafirmativna akcija se ispoljava kao napad na unutrašnje organe, što izaziva njihovo zapaljenje.

Sistem treba da odbrani sebe od svoje samoodbrane. Granice između „sopstvenog“ i „stranog“, razlike između unutrašnjosti sistema i okoline, Istog i Drugog postaju krhke. Nema više identiteta između Ne-Ne-A i A. U pitanju je unutrašnja okolina u okviru operativne zatvorenosti. Horror autotoxicus. Vuk u ovčijoj koži. Uništavam sebe, svakog dana stavljam konopac na svoju glavu. Nema patološkog koje bi se moglo odstraniti, eksternalizovati. Samouništavanje i samoodbrana se pojavljuju ruku pod ruku.

Iako se smatra da trenutnu situaciju treba opisati kao „vanredno stanje“, za ovakve pacijente sve ovo mnogo više liči na business as usual ili, kroz drugačiju prizmu, na hiperbolizovano vanredno stanje unutar vanrednog stanja.

Oni se neprestano suočavaju sa vanrednim izazovima makar na dva nivoa. Prvo, konstantno se bore sa inflamacijom različitih organa i dodatnim simptomima – u bolnici ili kod kuće. Ako je njihova bolest slučajno u remisiji (što je statistički veoma malo moguće, barem na duže vreme), njihov život se ionako uglavnom odvija u lekarskim ordinacijama, u laboratorijama ili u drugim medicinskim institucijama. Drugi nivo se već tiče nepoželjnih negativnih efekata lekova. Poput Platonovog pharmakon-a, lekovi su im istovremeno otrov i medikament. Imunosupresivni, kortikosteroidni i drugi lekovi služe tome da im oslabe imuni sistem – kako bi se izbegao napad na ćelije koje su zapravo „prijateljske“. Međutim, upravo su zbog toga oni izuzetno izloženi različitim infekcijama, sa posebnim osvrtom na korona virus.

Prema nekim analizama, kada telo pokušava da nađe odgovor na korona virus, organizam jedne starije osobe ili organizam pacijenta sa autoimunim problemima najčešće prekomerno reaguje na ono sa čim se suočava (citokinska oluja). To izaziva inflamaciju i katastrofalno utiče na pojedine organe. Preopterećenje imunog sistema dodatno otežava borbu sa virusom. Ukupno uzevši, veliki deo pacijenata sa autoimunim problemima se tokom celog života suočava sa teškoćama sličnim onima koje izaziva korona virus. Međutim, dok se korona virus može preboleti, autoimune bolesti su neizlečive. Lečenje se uglavnom odnosi isključivo na simptome, ali ne i na samu bolest.

U popularnoj imaginaciji se autoimuna bolest poput lupusa (SLE) pojavljuje uglavnom zahvaljujući seriji Doctor House. U ovim filmovima lekar u mnogim slučajevima pretpostavlja da je reč o lupusu, a na kraju se uvek ispostavlja da je ispravna dijagnoza sasvim drugačija. Međutim, stvarnost izgleda sasvim drugačije. Prema nekim podacima, 63% pacijenata su dugo bili pogrešno dijagnostificirani, a 55% njih je svedočilo o tome da su posetili četiri ili više lekara da bi došli do adekvatne dijagnoze. Prema nekim drugim statistikama, pacijenti u Velikoj Britaniji čekaju prosečno 6,4 godina da bi dobili odgovarajuću dijagnozu. Sve do tade žive bez potrebne terapije.

Valja uzeti u obzir i neke druge statistike. Otprilike 40–60% pacijenata sa lupusom ima velike teškoće sa radom i većina njih gubi posao, naročito zbog toga što ova bolest skoro u svim slučajevima nosi sa sobom nepodnošljivu dozu umora, kao i neprestane bolove u zglobovima. Nadalje, prema istraživanjima, 20% Amerikanaca koji imaju radnu nesposobnost su ljudi sa lupusom.

Srbija je zemlja gde su drastično pooštreni uslovi za dobijanje invalidske penzije. Ova penzija se može dobiti samo ako pacijent ostane bez bilo kakve mogućnosti da obavlja bilo koji posao, dakle, samo ako je 100% nesposoban za rad. Ova pravila su među najstrožima i najnemilosrdnijama u celoj Evropi. Država onemogućuje kompromisna ili delimična rešenja – u stvari, bilo kakva „međurešenja“. Većinom ti ljudi postaju nezaposleni ili zavise od dobre volje svojih nadređenih i od solidarnosti svojih kolega. Institucionalizovana rešenja naprosto ne postoje.

Kako Donna Haraway piše, „imuni sistem je ikonički i mitski predmet u kulturama sa visokom tehnologijom. On je istaknuti predmet kliničkih praksi i istraživanja“. Nama se ipak čini da autoimune bolesti uglavnom ostaju nevidljive. Uprkos inicijativama sa lozinkama poput Lupus Awareness, Bring Rheumatoid Disease Out of The Shadow ili In This Family No One Fights Alone – Multiple Sclerosis Awareness, ove bolesti su uglavnom nepoznate i nevidljive. To nije drugačije ni u doba korona virusa kada su pacijenti mnogo izloženiji opasnostima od ljudi s prosečnim imunitetom. O njima se ne govori i stoga nije slučajno što bolesnici veoma retko uspevaju da prepoznaju sa čime se tačno bore.

Ljudi sa autoimunim bolestima se čudno osećaju u novom „vanrednom stanju“. Mnogi od njih su i do sada bili u samoizolaciji, nosili su sa sobom krem za dezinfekciju, distancirali su se od bolesnih ljudi ili su odbijali da se rukuju ili da se ljube pri susretu. U nekim drastičnim slučajevima su već davno imali susret sa respiratornim aparatima, drenaže su izlazile iz njihovih pluća, kateteri su bili uvedeni u njihove organe.

Ovi pacijenti se sada osećaju poput Čarlija Čaplina u filmu Modern Times. Čaplin u jednoj sceni sasvim slučajno podiže crvenu zastavu koja je pala sa kamiona. Iza njega se odjednom pojavljuje grupa radnika koja protestuje ili vodi štrajk. Slično tome, pacijenti sa imunim insuficijencijama se osećaju kao da im se sasvim slučajno čitavo čovečanstvo pridružilo u znaku neobičnog oksimorona „kolektivne samoizolacije“. Međutim, ne bi trebalo izgubiti iz vida činjenicu da je njihova situacija teža: mnogo su izloženiji zarazi, kao što im je i imuni sistem mnogo manje otporan. Nadalje, u novim okolnostima im je otežan pristup lekovima, kao i uobičajenim i nužnim lekarskim kontrolama. Primera radi, njihov dolazak u laboratoriju u Kliničkom centru Vojvodine do sada je ličio na dolazak na jedno rizično ratno polje ili u gnezdo punog različitih infekcija. Sada, pak, upravo zatvorenost i nedostupnost postavlja pred njih specifičan izazov.

„…i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake“ – piše Sveti Pavle. Međutim, onima kojima je imuni sistem oslabljen upravo zbog izuzetno jakog funkcionisanja, previše je opasno ako im imuni sistem ponovo postane jak. Takođe je opasno ako će ostati izloženi infekcijama i korona virusu. Ne mogu se osloboditi od paradoksalnih i protivrečnih povratnih sprega. Preostaje im samo da podignu crvenu zastavu i da se nadaju da će im se još neki ljudi priključiti u borbi.

Mark Lošonc

Ilustracija: Screenshot, Charlie Chaplin, Modern Times, 1936