Izvesno je da, makar u Evropi, u dvadeset prvom veku , a verovatno i duže, za sada nije bilo događaja koji je tako dramatično i momentalno uticao (iako možda privremeno) na promene društvenih odnosa kao trenutna pandemija – uključujući tu i ekonomsku krizu čiji su trenutni efekti bili daleko manji. To se, pre svega, vidi u radikalnim merama gotovo svih evropskih država i sveopštoj mobilizaciji građana da budu uračunljivi i odgovore na poziv izazova koji se nameće. Ekonomske posledice i posledice po gubitke ljudskih života tek će se sameravati. Međutim, ono što je specifično je promena dinamike interpersonalnih odnosa koja se kreće kroz dve ambivalentne tendencije: atomizacije i kolektivizacije društva.

Same mere socijalnog distanciranja, preporučene od Svetske zdravstvene organizacije, ukazuju na prvu tendenciju. U slučajevima većeg rasprostiranja virusa, kao što možemo da svedočimo one prelaze i u samoizolaciju i karantin. Ni u kom smislu nedovodeći u pitanje nužnost ovakvih mera za suzbijanje pandemije, moramo uzeti u obzir i druge posledice koje one s sobom nose, a sa kojima ćemo, po svemu sudeći, morati da živimo ukoliko one budu morale da potraju. Prve su svakako direktni psihološki (i fiziološki) efekti. Osamljivanje, samo po sebi, uglavnom vodi neposredno povećanom nivou stresa, nesanici, potencijalnim kardio-vaskularnim problemima itd. a ukoliko stanje potraje anksioznosti i depresiji.[1] Ovi efekti se, ipak, mogu ublažiti korišćenjem drugih vidova međuljudske komunikacije, zajedničkih i individualnih aktivnosti (mada ništa ne može u potpunosti da zameni interakciju licem-u-lice). Pored neposrednih posledica na ličnu psihologiju, postoje i one koje to prevazilaze. Možemo da pretpostavimo da će i pored alternativnih načina komunikacije mnogi ljudi u izolaciji, oni koji to budu mogli, da bi prebrodili situaciju posezati za sopstvenim ’praksama subjektivacije’ u osamljenosti; praviće se sopstveni izolovani projekti, sopstvene perspektive, sopstveni način (politika) življenja koji će mnogo manje zajedničkog imati sa drugima (a nažalost nekada i sa realnošću), proizvodiće se novi emotivni obrasci koji će biti van uobičajenog uticaja drugih. Jednim delom kreiraće se pojedinci i pojedinke koji će ovako ili onako u manjoj meri deliti svoj svet sa drugima. Hipotetički u najmanju ruku, to bi moglo da ostavi uticaj i na makro nivou društvenih struktura. Jednom rečju, postoji nezanemarljivi potencijal da se društvo dodatno atomizuje.

Međutim, ovakva dijagnoza bi za sada verovatno bila preterana. Daleko od toga da se ove posledice mogu porediti sa uobičajenom ideologijom interesom vođenog izolovanog pojedinca. Na kraju krajeva, razlog socijalnog distanciranja i izolacije najvećim delom upravo i jeste zbog društva i povezanosti sa drugima s obzirom na problem sa kojim se susrećemo. Pored toga veća je nego ikada prisutnost i rasprostranjenost relativno univerzalnog saosećanja, u pravom smislu praćenog svešću da je nesreća koja je zadesila drugoga mogla biti moja ili nekog meni bliskog – ne manje zbog toga što nam nova lična dinamika života direktno govori da jeste tako. To nam ukazuje na sasvim drugu tendenciju, tendenciju za većom kolektivizacijom i zajedništvom. Ona je isto tako, ako ne i primarnije, nužna za borbu sa pandemijom kao i socijalno distanciranje, jer sa takvim izazovom očevidno ne mogu da se bore ni pojedinci, ni suma pojedinaca, čak ni države same, već se mora razumeti kao samosvesna globalna zajednička akcija. U prilogu tome ide i nesposobnost tržišne ekonomije da odgovori na izazove pandemije, i okretanje praktično svih ugroženih država merama planske ekonomije (posebno je zanimljiv slučaj nacionalizacije bolnica u Španiji). Utoliko neki poput Žižeka vide u tome buđenje novog komunizma.[2]

Sve u svemu, procesi koji se dešavaju, njihovo trajanje i posledice, trenutno su toliko nepredvidivi, da bi se mogao izvesti bilo kakav konkretan zaključak, zapravo čak i da bi se ozbiljno govorilo o potencijalnim rizicima. Stvari verovatni neće biti crno-bele. Verovatno je i da će oni slojevi kojima je distanciranje bilo dostupno (akademska zajednica, administracija, IT itd.) izaći iz ovoga sasvim drugačije, verovatno mnogo više atomizovano, nego oni na čijim leđima će biti teret i koji će verovatno izgraditi sopstvene mehanizme kolektivizacije, medicinari, prodavci, proizvodni sektor, na kome će se po svemu sudeći posle svega sručiti i ekonomske negativne posledice. Na taj način subjektivna razlika između ovih slojeva bi se samo povećala (nevezano za objektivne parametre).

No, to što trenutno ništa ne možemo da predvidimo ne znači da ne treba reflektovati o izazovima pandemije i promenama interpersonalne dinamike koji se dešavaju. Šta danas mogu da rade društvene nauke? Ekonomija i psihologija svakako imaju svoje bitno mesto, dok reakcije iz ostalih disciplina jedva da i postoje – moguće, jer bi bilo i neprimereno. Kritički orijentisani teoretičari uglavnom su se još pre proglašenja pandemije pokušali sa primenom svojih teorijskih prinicipa na situaciju, od Agambenovog ukazivanja na prisutnu biopolitiku[3], pa do Singerovog nadanja da će bolji svet biti onaj u kome nema „wet markets“[4]. Čini se da bi društvene nauke, umesto primenjene, trebalo da razmisle o angažovanoj misli.[5] Ukratko, da se umesto primenjivanja svojih kalupa na novu i zahtevnu situaciju počnu da sebe čini odgovornim da reaguju na probleme i izazove koji se pojavljuju, i oko kojih se nove interpersonalne dinamike kreiraju, i na taj način seme učine uračunljivim da odgovore na poziv izazova koji se postavlja – što za širu javnost po svemu sudeći već dugo uglavnom nisu.

 

Igor Cvejić

Ilustracija: Jean Dubuffet, Mêle Moments, 1976.

[1] Za više o posledicama i načinima da se preduprede pogledati recimo: https://www.apa.org/practice/programs/dmhi/research-information/social-distancing ; https://store.samhsa.gov/system/files/sma14-4894.pdf ; https://www.scientificamerican.com/podcast/episode/covid-19-dealing-with-social-distancing/ i https://www.washingtonpost.com/health/social-distancing-shouldnt-mean-losing-human-connection/2020/03/12/89fbb85c-63c0-11ea-acca-80c22bbee96f_story.html

[2] https://www.welt.de/kultur/article206269547/Corona-Epidemic-The-End-of-the-World-As-We-Know-It.html i https://www.youtube.com/watch?v=HabyJi66l0w&feature=emb_title

[3] http://www.journal-psychoanalysis.eu/coronavirus-and-philosophers/ ( https://www.quodlibet.it/giorgio-agamben-l-invenzione-di-un-epidemia )

[4] https://www.project-syndicate.org/commentary/wet-markets-breeding-ground-for-new-coronavirus-by-peter-singer-and-paola-cavalieri-2020-03

[5] Uporediti Johnathan Wolff, „Method in philosophy and public policy Applied philosophy versus engaged philosophy“, The Routledge Handbook of Ethics and Public Policy, (Eds.) Annabelle Lever, Andrei Poama, Routledge, 2018.