Možda nas epidemija podseća na to na nam svet naposletku nije na raspolaganju, da njime nikada ne možemo potpuno ovladati, ako ne želimo da stvorimo čudovište? Tako misli sociolog Hartmut Roza s kojim smo razgovarali, dok se i sam nalazio u karantinu. 

 

Da li kao kritičar ubrzanja vidite epidemiju COVID-19 kao „razbrzanje“?

Roza: U svakom slučaju. Nasuprot drugim razbrzanjima poslednjih godina – kao što je finansijska kriza 2008. ili erupcija islandskog vulkana Ejafjadlajekidl 2010. koja je na neko vreme paralisala vazdušni saobraćaj – ovog puta su oni koji donose odluke u različitim institucijama ti koji su sami naložili razbrzanje kao meru opreza. U slučaju erupcije vulkana moglo se reći da je odgađanje letova predstavljalo isto tako jednu preventivnu meru, ali da smo zapravo bili blizu tehničke nemogućnosti i osim toga da je uticaj na globalni rast bio zanemarljiv. Kad je reč o krahu berze 2008, to se dogodilo sasvim nenameravano. Ovoga puta je razlog pretnja koja je difuzna ali smo je svesni, tako da i javni i privatni akteri odustaju od svojih putovanja i događaja, i to je interesantno. Rezultat toga je da mnogi ljudi iznenada neočekivano imaju slobodno vreme, ili zato što su njihova putovanja ili događaji otkazani, ili zato što su oni sami u karantinu ili u zabranjenoj zoni. I dalje sam zapanjen da je za tako kratko vreme tako mnogo procesa suspendovano u tako velikim geografskim razmerama. Došlo je do ogromnog privrednog i društvenog usporenja, koje je pak povezano s fizičkim usporenjem koje se može telesno osetiti.

Vi ste lično pogođeni, jer ste sada, dok razgovaramo, u karantinu?

Da, imam neku vrstu gripa i zabranjeno mi je da napuštam kuću dok ne dobijem rezultate testa na COVID-19 koji bi trebalo da dođu danas popodne. Nažalost, morao sam da odustanem od putovanja u Los Anđeles gde je trebalo da primim nagradu na Univerzitetu Kalifornija i da održim dva predavanja. Ukoliko test bude pozitivan, a nadam se da to neće biti slučaj, ne bih smeo da napuštam stan 14 dana. To mu dođe kao neka vrsta poklona, mogućnost slobodnog vremena. Međutim, podeljen sam oko toga. S jedne strane imam, da se izrazim rečima Pjera Burdijea, habitus aktivnog čoveka – hoću da pojurim što je brže moguće; pored toga imam osećaj da bih morao da iskoristim ovo slobodno vreme, da ga ispunim. Zamislite, odmah sam napravio listu šta bih u ove dve nedelje prisilnog povlačenja konačno mogao da uradim! S druge strane, tehnička iskušenja su u današnje vreme stalno prisutna i postoji opasnost rasipanja pažnje kada sam ceo dan na Netflix-u i na društvenim mrežama. Takođe sam u iskušenju da uporno pratim informacije – medijska izveštavanja o napredovanju epidemije u realnom vremenu upravo simptomatično ispunjavaju prazninu. Sveukupno imam utisak da se društveno-kulturni život deli u jedan fizički, razubrzani, realno-svetski, i digitalni život koji hiperventilira.

Iako je svaka smrt dramatična, ipak je bilans epidemije s 4000 mrtvih do danas relativno mali.[1] U poređenju s tim, u automobilskim nesrećama svake godine život izgubi 1.2 miliona ljudi, dok od posledica pušenja umre 8 miliona, a da mi na to ne reagujemo. Kako objasniti da 4000 mrtvih ima tako veliki uticaj na kinesku ekonomiju i aktivnosti u celom svetu? Da li je to iracionalno?     

To je tačka koju smatram najinteresantnijom u pogledu aktuelnog fenomena. Svi znamo da intenziviranje klimatskih promena i trka za neograničenim rastom nisu održivi, da se krećemo ka katastrofi, a ipak uprkos tom uvidu nismo bili u stanju da preduzmemo ni najmanju promenu kursa na kolektivnom nivou, niti da uvedemo ni najneznatniju promenu u naš način života. I sada iznenada otkrivamo da se gotovo sve jednostavno može svesti na manju meru, da je emisija izduvnih gasova u Kini preko noći pala na 30-40%, što se smatralo strukturno nemogućim. Zašto jedan tako slab povod može da ima tako ogromne efekte? Verujem da je to u vezi s tezom koju sam razvijao u svojoj knjizi Unverfügbarkeit (Neraspoloživost). Uzmimo vaše primere: u slučaju duvana ili automobila, nalazim se u poziciji u kojoj imam kontrolu ili u najmanju ruku verujem da mogu sam da utičem na svoju sudbinu. Cigarete su preda mnom, na raspolaganju su mi, ja sam taj koji odlučuje da li ću pušiti ili ne. Isto tako, odlučujem da li ću kupiti auto i voziti ga. Ovde ostajem u tipično modernoj logici u kojoj neograničeno gospodarim nad svetom. Kad se razbolim ili kada mi se dogodi nesreća to su rizici koje svesno uzimam u obzir. Međutim, u slučaju COVID-19 takva kontrola je isključena. Virus nam u najvećoj meri izmiče kontroli. Ne možemo podneti da nismo u stanju da predvidimo posledice događaja, da ne raspolažemo protivsredstvom. To objašnjava ove besmislene talase naprezanja da ponovo uspostavimo kontrolu. Bolest ne možemo ni da čujemo ni da vidimo. Ne znamo da li je ova mlada devojka koja se upravo nakašljala pored nas na ulici prenositeljka virusa, a možda ni ona sama to ne zna. Virus je možda u mom telu, a da ja to ni ne primećujem. Ova nemoć nas izluđuje. Epidemija COVID-19 potvrđuje moje uverenje da se rizik sastoji u tome da se u našem društvu ono što je neraspoloživo vraća u čudovišnoj formi: kao jezovito koje se tehnički ne može staviti pod kontrolu, kojim politički nismo u stanju da upravljamo, s kojim se u naučnom smislu još nismo zaista ni upoznali, i nasuprot koga smo pre svega lično nemoćni. Našim čulnim aparatom to ne možemo ni opaziti.

Postoji li opasnost da će zastupnici ekološkog ili antikapitalističkog stava zapasti u izvesnu zluradost zbog sveopšteg kočenja globalne ekonomije?

Ne, jer je problem u tome što se naša moderna društva u svom sadašnjem ustrojstvu mogu stabilizovati samo dinamično. Drugim rečima, u svetu koji počiva na rastu ne možemo postati sporiji, a da ne izgubimo ravnotežu. Kada bicikl zastane, pada. Pogoršanje epidemije moglo bi imati za posledicu bankrot firmi, porast nezaposlenosti, možda oskudicu i prekidanje dostavnih lanaca, a s obzirom na krah berze koji je upravo pokrenula Saudijska Arabija odlukom o drastičnom smanjenju cene nafte, vidim čak kako se naziru crni scenariji recesije na koje se nadovezuje društvena i politička kriza, da i ne govorimo o tome što će to ozbiljno pogoditi većinu zdravstvenih sistema. Nazadovanje svetske privrede 2020. je možda dobra vest za prirodu, pa ipak teško mogu da zamislim ko bi od toga trebalo da profitira. Osim toga, malo je verovatno da iz jedne epidemije kao što je ova nastane jedna temeljna reforma naših institucija, naših ekonomskih načina funkcionisanja, naše forme života. Zato mislim da nije dobra ideja da nam se ovaj fenomen dopada.

Karantin, dakle, nije prilika za iskustva rezonancije?

Biti u rezonanciji, prema mom mišljenju, znači imati uzajamni odnos sa svetom i drugima; čujete kako vas vaš glas vodi u svet i kako vam svet odgovara. Ipak mi se čini da epidemija poput ove ugrožava naše ose rezonancije. Dođemo u neki javni prostor, na neku železničku stanicu, i pitamo se da li je virus tu, u vazduhu. Vazduh okružuje zemlju i neophodan je za održanje ljudskog sveta, ali sada je zatrovan. Isto tako je zatrovana i kvaka, i ovaj sto u restoranu. Strah od zaraze direktno ugrožava našu „ontološku sigurnost“, da se poslužim pojmom Entonija Gidensa. Još gore, ne usuđujemo se više da se rukujemo, da zagrlimo one koje volimo, da se upustimo u erotske avanture. Kontakti postaju sumnjivi. Možda će se tako u ponekim grupama učvrstiti smisao za zajednicu. Ali ja u to sumnjam i čini mi se, štaviše, da se nazire sve veća otuđenost.

Vi, dakle, mislite da je epidemija COVID-19 jedno razbrzanje, dakako bez iskustva rezonancije?

Da, tako je, ova opasnost postoji u svakom slučaju. S druge strane, u iskušenju sam da ponovo posegnem za dobrim, starim Helderlinom: tamo gde je opasnost, možda izniče i ono spasonosno. To što društvo trenutno svom silom koči mahnite rutine, mnoge ljude trenutno dovodi do jednog radikalnog skraćenja vremenskog i prostornog dometa u svetu. Prostorni horizont se ograničava na naš stan, vremenski mislimo samo nekoliko dana unapred, jer ko zna šta će se desiti za dve nedelje? To menja način našeg odnošenja prema svetu – odjednom više nismo progonjeni, izlazimo iz modusa očajničkog nošenja sa svakodnevnicom, iz agresivnog odnošenja prema svetu i svakodnevici. Imamo vremena. Iznenada možemo čuti i opažati šta se oko nas dešava: možda ćemo sada stvarno čuti ptice, primetiti cvet ili pozdraviti komšiju. Slušati i odgovarati (umesto ovladavanja i kontrolisanja) – to je početak odnosa rezonancije, a upravo iz toga može nastati nešto novo. Tu se odigrava natalitet, novorođenost, da se pozovem na Hanu Arent. Možda ćemo doživeti i moment kolektivnog nataliteta: u ovoj fazi krize transformiše se oblik i način našeg odnošenja prema svetu. To bi bila optimistična varijanta – trebalo bi da joj damo šansu!

Izvor: Philomag
Razgovor vodio Aleksandar Lakroa (Alexandre Lacroix)
Prevod na nemački: Grit Frelih (Grit Fröhlich)
Sa nemačkog preveli: Igor Cvejić, Olga Nikolić, i Adriana Zaharijević i Željko Radinković

Prvi put objavljeno 18.3.2020.

[1] Intervju je vođen sredinom marta 2020. godine.