Nedavno je u svom obraćanju povodom stanja izazvanog koronavirusom ministar Rasim Ljajić upotrebio niz dihotomija kako bi poentirao da virus „ne bira“ (izvor: TV Prva, 5.4.2020.). Jedna od pomenutih bila je „lepi – i ovi drugi“. To me je navelo da se ponovo zapitam nad tim „drugima“ u okviru aktuelne situacije u društvu, koji nisu lepi ili nisu dostojni imenovanja; time da li smo svi podrugovljeni time što smo gurnuti u separaciju i izolaciju, i da li u toj drugosti možemo biti udruženi.

Kao neko ko je okupiran pitanjem identiteta i njegovom zasnovanošću na odnosu razlike između, te pridruženim problemom ekskluzivnosti, pitala sam se da li i pod kojim uslovima čovečanstvo može postati jedan identitet, koji bi time morao ukinuti identitet sâm… Taj misaoni eksperiment odveo me je u mračne hodnike apokaliptičnog scenarija u kome se kao jedini za celo čovečanstvo okupljajući faktor pojavljuje niko drugi do zajednički „drugi“[1]. Iako je delovalo da takav scenario postoji samo u filmovima o susretima treće vrste, serijama o mutiranim virusima koji stvaraju zombije itd., čini se da se upravo nalazimo unutar takvog scenarija, gde je scena gotovo čitav svet. Kao radoznala posmatračica-učesnica tog dešavanja, neko ko se dugo muči i sa idejom identiteta kao zastarelom, regresivnom, i ko veći izazov nalazi u deridijanskom mišljenju razlike, ipak moram da konstatujem da je ljudi nisu napustili, da ona buja čak i u uslovima opšteg ljudskog napora u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.

Jedan očigledni „drugi“ (mada ne-drug) jeste koronavirus, koji zapravo predstavlja nevidljivog uljeza, koji – pošto ga ne vidimo i dakle o njemu ne znamo – možda jeste, možda nije, upravo tu, sa „nama“. U prostoru između ova dva „možda“, mnogi su se drugi „drugi“ naselili. Jedan „drugi“, onaj koji je posisao sve druge velike Druge (Žak Lakan), obraća se glasom autoriteta zasnovanom isključivo na posedovanju moći i priteruje nas unutar četiri zida kao brigujući otac nacije, čiji je jedini cilj da smo dobro. U takvom obraćanju, sebe, kao uostalom nijedan patrijarh, ne svrstava na mesto koje pripada svim građanima, unutar četiri zida i izuzimajući sebe iz svih pravila koje Vlada postavlja –  ne noseći masku, ne testirajući se, ne uzdržavajući se od kretanja i kontakata – kreira razliku između njega i „nas“. Od „nas“ pravi drugost. Model Bentamovog panoptikona izveden je iz metaforičnosti (da li je ikada i bio tu?); svako je u svom zatvoru, svako je nadgledan i od svakog se očekuje da nadgleda samog/u sebe. Sve pod parolom (dakle, i le cose) odgovornosti prema sopstvenom i tuđem zdravlju. Ipak, nije samo pitanje da li smo odgovorni i da li želimo da izbegnemo zarazu (a to svakako želimo!), već je problem što je to u konfliktnom odnosu sa željom da izbegnemo da nas neko definiše kao decu koju treba nadzirati i kažnjavati (Mišel Fuko). Uostalom, ako je opštepoznato pravilo da deca uče gledajući, a ne slušajući (ili da upotrebim pejorativno “monkey see, monkey do“), zašto je predsedniku problem kada ga bilo ko oponaša?

Druga (neočigledna) drugost jeste tehnologija. U knjizi „Sami zajedno“, psihološkinja Šeri Terkl iznosi provokativnu (mada svakako ne novu) ideju, zasnovanu na godinama empirijskog izučavanja, o transformativnoj moći kompjutera za ljudski um, ne toliko u razumevanju načina na koje je čovek posredovan tehnologijom, koliko u njegovom shvatanju samog sebe[2]. Ona piše: „Možda je, ukoliko je um programiran, slobodna volja samo iluzija“ (2011: 10). Prema toj pretpostavci, kompjuter je u tolikoj meri ovladao čovekom, da ga je naterao da se zapita i nad sopstvenim ljudstvom. Ova drugost, za razliku od drugih, dakle, ima moć ne da nas definiše, nego da nas završi (de + finire, na izvornom latinskom znači postaviti granicu, dok finire znači završiti, ukinuti granicu).

U fizičkom prostoru između četiri zida, bivanje u svetu (možda je adekvatna referenca „Drajdeger“), ostvaruje se pomoću tehnologije. Da li bi, prema tome, situacija ultimativne posredovanosti tehnologijom, usled vanrednog stanja u svetu i globalne samoizolacije ljudi koja nas obavezuje da se prelamamo kroz tehnička oruđa, mogla predstavljati prizmu ljudskosti? Ili nismo ništa više od programiranih životinja?

Online konekcije, koje su od početne alternative susretu licem u lice, postale metod izbora, danas, kada je sve podređeno ponašanju koronavirusa, ipak nemamo taj izbor. U doslovnom smislu, priključeni smo na egzistenciju putem tehnologije. U online svetu, gde radimo, gde bivamo prijatelji, ljubavnici ili deca, prinuđeni smo na stalnu pojavu, na odgovaranje, na reagovanje, na dokazivanje da smo živi. To znači da se nadgledanje provlači kroz sve moguće niti bitisanja: na ulici, u sobi, u glavi. I ne samo nadgledanje, već performiranje, odigravanje života. Kompjuteri nas sada drže stalno uposlenim, kao da smo mi njihova aplikacija, a ne oni naša (Terkl 2011: 374). Da li je ovo konačna potvrda Kiborg manifesta Done Haravej? Ili ipak da se vratimo na dobre stare dihotomije, kojima je ovaj tekst i započet?

Čini se da „nas” postojeća kriza definiše na mnoge načine: kao poželjne mete koronavirusa, neposlušne građane, paranoidne teoretičare zavere, licemerne tapšače u osam, razmažene željnike sunca i šetnje na svežem vazduhu. Čini se da nas definiše i kao pomahnitale potrošače toalet papira, haotičnu, panici sklonu masu dezinformera… Najzad, možda nas i redefiniše, kao kiborge, programirane životinje, ili samo majmune.

Da li ima prostora, ipak, da u uslovima takve krize, između četiri zida, uprkos vladalačkoj ruci Vlade, tehnologije, policije, definišemo sami sebe? Ili bolje – razdefinišemo?

Nije više pitanje šta čoveka čini čovekom u eri post-svega, već koliko je još čoveštva potrebno da bi se potpuno ukinulo ljudstvo? Koliko još man-made čega god (i u materijalnom i u simboličkom smislu) će dovesti do toga da više nema čoveka ili potrebe za njim? Možda nije pitanje šta je conditio humana (Hana Arent) već koliko još conditio je potrebno da humana bude razoreno[3].

Ovo vreme može nas ogrubeti, svesti. Da li nas može i proširiti, povezati, smekšati? Da li sada, baš sada, ljudskost može pokazati da je onaj kontradiktorni element tehnokratskog društva koji ga iznutra može razoriti? Svakako ne, ako u tome nismo zajedno.

Postoje uporišne tačke univerzalnosti. One nisu takve da ljude definišu kao hibride nekakvih polumašina-poluživotinja. Već kao bića sposobna da se opiru definisanju – i da to rade na različite načine. Ovaj inkurs u prostor (raz)(de)finisanja osobnosti između zidova, unutar tehnologije, pred kamerom kompjutera i sopstvenog unutrašnjeg nadzirača, nerazmrsivo povezana sa pitanjem „drugog“, namenjena je da ekspiriše sve one koji se usuđuju da završavaju. Ko smo „mi“, ko su „drugi“ i ko ima pravo da „nas“ definiše kao „druge“?

Zajedništvo u postojećoj krizi ne završava se mestom gde počinje izolacija, niti razlikom koja ocrtava naš zajednički identitet, već onom koja nam je zajednička. Uostalom, zar ne bismo radije bili „drugi“ (sa svom mnoštvenošću tog označitelja) nego „lepi“?

[1] Ovaj „drugi“ nema veze sa Levinasovim drugim, pre svega zbog svoje hostilnosti.

[2] Iako koristim termin „čovek“ koji je u gramatičkom muškom rodu, podrazumevam da iza njega stoje svi postojeći oblici rodne pojavnosti.

[3] U knjizi Conditio humana, Hana Arent temeljno brusi pitanje uslovljenosti ljudske egzistencije, kroz razmatranje ljudskog rada, delovanja i proizvođenja kao ključnih. Proizvodeći, čovek proizvodi i nove oblike uslovljenosti sopstvenog postojanja i time sve više sebe uslovljava. Budući da su već krajem prošlog veka počele da se pojavljuju post-humanističke teorije, postavlja se pitanje nije li tolika količina novih i novih oblika uslovljenosti čoveka, upravo dovela do preispitivanja i njega samog?