Trudnoću često zovemo još i drugo, izmenjeno stanje. Trenutno svi mi, trudni ili ne, živimo u jednom drugačijem, ali isto izmenjenom stanju – vanrednom stanju usled pandemije Kovid19. Neposredno pre nego što je proglašeno vanredno stanje, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić je izjavio: „nema više kafića, barova, restorana, pozorišta…nema ništa više.“ Međutim, porođaji se dešavaju uprkos vanrednom stanju, ali, ipak, to stanje svakako utiče na celokupan zdravstveni sistem, samim tim, i način pružanja zdravstvene nege trudnicama. Trudnice bi trebale da imaju prioritet, da ne čekaju u redovima, da ne dobiju otkaz ukoliko su zaposlene, da im se pruži sva neophodna i Ustavom zagarantovana zdravstvena nega.

Realnost je nešto drugačija, čak i bez vanrednog stanja. Nemaju uvek trudnice prioritet. Ne puštaju ih baš svi i svugde preko reda, a neki poslodavci se ne ustručavaju da im daju otkaz. Takođe, većina žena makar jednom plati za zdravstvenu negu koja je trebalo da im je zagarantovana. Veliki broj istraživanja ukazuje da je skoro pola žena u Srbiji koristilo neki vid veze u porodilištu (Stanković et al. 2017, Bebac 2016, Centar za mame 2015), a većina tih žena je takođe izjavilo da su svoju trudnoću vodile privatno kod ginekologa zaposlenih u porodilištu (Institut za sociološka istraživanja, 2017). Neki od glavnih razloga plaćanja pregleda, koji su im inače pokriveni zdravstvenim osiguranjem, jeste sticanje poverenja i izgradnja ličnog odnosa sa lekarom. Nažalost, većina žena je izgubila poverenje u svoje izabrane ginekologe u domovima zdravlja. Sve ovo se desilo mnogo pre pojave korona virusa.

Razlozi za gubitak poverenja su mnogi, između ostalog preopterećenost samih medicinskih radnika, duga čekanja, neispravni aparati, i zakazivanje termina pregleda, vađenja krvi i drugih testova u  više dana i u toku radnog vremena. Nove digitalne tehnologije su trebale makar da olakšaju proces zakazivanja, pre svega kroz aplikaciju Ministarstva zdravlja – „Moj doktor“. Umesto da olakša, aplikacija je samo još više zakomplikovala odnos pacijentkinja i zdravstvenih radnica i radnika.

Tokom svoje trudnoće jednom sam došla na pregled u terminu napisanom na aplikaciji, izgubila sam papirić na kojem je babica napisala termin. Mislila sam da je to isto vreme. Kad sam došla, babica me je iskritikovala jer je trebalo da dođem u terminu koji je ona tokom prošlog pregleda napisala na „papiriću“, a ne da gledam aplikacije. Objasnila mi je da aplikacija dozvoljava maksimalno 20 termina po ginekologu po danu, a da oni u proseku prime preko 40 trudnica na dan. Zdravstveni radnici moraju da se snalaze i zato je mnogo lakše uživo zakazivanje termina. Dom zdravlja je mesto papirića, papirologije i dobijanje uputa za odlazak kod lekara u bolnicama i klinikama.

U Srbiji zdravstvene ustanove se brinu o pacijentima, a ne pojedinačni lekari. Kada vas ginekolog iz Doma zdravlja uputi na ekspertni ultrazvuk, uput je za ustanovu. Na primer, moj uput je bio za Višegradsku, ultrazvučni kabinet 3. Nisam znala kako se zovu lekar i babica koji će u to vreme raditi u kabinetu.  Ovakav pristup doprinosi distanciranom i često hladnom odnosu između medicinskih radnika i pacijenata.

Trudnica ni ne zna ime babice ili lekara koji je porađa, a ona je za njih samo još jedna „ženica“ ili „majka“. Vrlo često se žene, pogotovo prvorotke, osećaju preplavljeno i uplašeno tokom porođaja u Srbiji (Stanković et al. 2017). Da bi premostili ovu distancu i osećaj straha, trudnice plaćaju i vode trudnoću privatno kod ginekologa iz porodilišta. Ovi ginekolozi dopunski rade u malim privatnim praksama, koje najčešće otvaraju njihove kolege, kao preduzetnici, kad odu u penziju.

Pandemija je promenila naša poimanja zdravstvenih sistema. Od samog početka bitke protiv Kovid19 je bila bitka za očuvanje tog već preopterećenog i krhkog sistema. Otkazane su elektivne operacije, svi preventivni pregledi koji mogu da se pomere pomereni su, zaustavljeni su procesi vantelesne oplodnje. Dakle, ne samo što nema više kafića, teretana, pozorišta,  nema više ni malih privatnih ginekoloških praksi. Ministarstvo zdravlja je uvelo privremenu obustavu dopunskog rada u privatnim praksama. Žene koje su se oslanjale na ove ginekologe privatnike ostale se bez svojih izabranih lekara. Za njih to nisu samo redovni pregledi, to je proces sticanja poverenja i podrške kada bude vreme za porođaj.

U većini gradova u Srbiji žene nemaju mnogo izbora o mestu porođaja, obično postoji samo jedno i to državno porodilište gradu. Beograd je pre vanrednog stanja bio jedini grad u Srbiji koji ima više od jednog državnog porodilišta i čak tri privatna porodilišta (od nedavno Novi Sad isto ima privatno porodilište). Od proglašenja vanrednog stanja, sekundarne ustanove su prestale da primaju trudnice. Jedna po jedna bolnica u Beogradu se preusmerava i postaje „kovid bolnica“, ovo uključuje KBC Zemun, KBC Dragiša Mišović, i KBC Zvezdara. Ostale su samo tercijalne ustanove, klinike. Ginekološko akušerska klinika Narodni Front ima  preko 40 kovid pozitivnih medicinskih radnika i već nekoliko nedelja preusmerava pacijente ka GAK u Višegradskoj. Od pet državnih porodilišta, u praksi, ostalo je samo jedno. U isto vreme, inače preopterećeni, papirićima vođeni domovi zdravlja sada su zaduženi i za žene koje su prethodno vodile trudnoću privatno. Žene se sve više okreću ka društvenim mrežama u potrazi za savetom, jer ih je strah da se ne zaraze u domu zdravlja. Većina se pita šta da radi sada kada im izabrani lekari ili ne rade ili su u izolaciji.

Vanredno stanje je ukazalo nategnutu, ali očito značajnu simbiozu između državnog zdravstvenog sistema i privatne prakse. Preopterećen državni sistem je dobrim delom bio rasterećen pružanjem prenatalne zdravstvene nege u privatnoj praksi. Pre vanrednog stanja postojala je spona između dva sistema. Ta spona je sada presečena. Velike privatne prakse poput BelMedic i MediGroup i dalje funkcionišu, ali su izvan mogućnosti za veći deo stanovništva. Manje privatne prakse, koje se prevashodno oslanjanju na konsultantski dopunski angažman državnih lekara, služile su kao vid rasterećenja i pregovaranja unutar zdravstvenog sistema kako za žene, tako i za lekare. Slagali se mi moralno i etički sa time ili ne, tako je u praksi funkcionisao naš zdravstveni sistem. Lekarima je pružen legalan mehanizam dopunske zarade i prikriveni podsticaj da ostanu da rade u državi. Neuključivanjem privatne prakse u fond zdravstvenog osiguranja značio je podređeni položaj privatne prakse u odnosu na državu. Za uput, doznake, porodiljsko, žena je uvek morala da ima izabranog ginekologa u domu zdravlja. To nije značilo da ona ima poverenja u tog lekara. Žene su vodile trudnoću u privatnoj praksi, papirološki u domovima zdravlja. Primarna zdravstvena nega je postala mesto birokratije, a ne medicine za trudnice.

Kada je krizni štab doneo odluku da se testiranje na virus odvija preko sistema primarne zdravstvene zaštite, dr Kon je izjavio da je to bolje za sve jer tamo radi vaš izabrani lekar, „sigurno postoji razlog zašto je izabran, zato što mu verujete“ (konferencija za novinare 5.april). Međutim, šta ako ste ga izabrale nasumično jer ste mislile da vam treba samo za papirologiju? Šta ako je vaš ginekolog i van vanrednog stanja preopterećen pacijentkinjama i ne stižete da se upoznate i da mu verujete? Kako sada odjednom da počnete da verujete, ne u specifične lekare već u zdravstvene ustanove, u kabinet 3?

Vanredno stanje je pokazalo koje su sve prednosti i mane srpskog zdravstvenog sistema. Prednost svakako jeste postojanje dobrih temelja zdravstvenog sistema izgrađenih za vreme socijalizma. Postojanje domova zdravlja jeste značajna infrastruktura koja može i treba da se ojača i bolje iskoristi. Zaista treba osnažiti odnos poverenja između izabranog ginekologa i pacijentkinja. Najveća prednost zdravstva jeste pre svega skoro nadljudski napor medicinskih radnica i radnika da održe funkcionisanje sistema. Problem je što to možda ne ostavlja dovoljno prostora za pružanje poverenja i podrške koji su neophodni ženama u drugom stanju. Možda dva izmenjena stanja ne mogu zajedno. Međutim, nema više pozorišta, a svakodnevnica svakako nije „Radovan treći“ i prave trudnice nisu Georgine da mogu da čekaju neku bolju priliku.