Kao antropološkinja zainteresovana za proizvodnju mleka u ljudskim/ne-ljudskim odnosima, nevidljivosti poput bakterija koje mogu da kontaminiraju mleko već dugo su predmet mog zanimanja. Osim uticajnog dela Bruna Latura (Latour) Pasterizacija Francuske koje objašnjava kako smo mi (ljudi) postali svesni tih nevidljivosti, drugi teoretičari poput Elizabet Dan (Dunn), Done Haravej (Haraway), Stefana Helmrajha (Helmreich), Majre Herd (Hird) i Heder Pakson (Paxson) pisali su o odnosima koje imamo sa ne-ljudskim nevidljivostima sa kojima se svakodnevno susrećemo.

Iako se ovi teoretičari fokusiraju na naše odnose sa bakterijskim nevidljivostima, a ne sa virusnim kao što je COVID-19, njihovi uvidi mogu nam pomoći u razmišljanju o našim trenutnim borbama sa koronavirusom. I bakterije i virusi su ljudskom oku nevidljivi, i jedni i drugi se oslanjanju na odnose međuzavisnosti sa njihovim domaćinima.

Jedna vrlo važna poenta u ovom korpusu literature jeste da našu vezu sa bakterijama treba posmatrati kao socijalni odnos, što mislim da je od suštinskog značaja kada razmatramo naše sadašnje interakcije sa COVID-19. Neki čitaoci će možda u početku imati otpor prema sugestiji da su ljudski odnosi sa virusom zapravo socijalni – na kraju krajeva, COVID-19 nema moć delanja u ljudskom smislu, može se tvrditi.

Međutim, o tome se može razmišljati na sledeći način: COVID-19 “pravi izbore” u smislu da je njegov smrtonosni nagon usmeren pre svega na starije ljude i one sa pridruženim oboljenjima – ubija i mlađe, zdrave ljude, ali u mnogo manjem broju. COVID-19 “preferira” gužve sa lošom ventilacijom i “uspeva” kada su ljudi blizu jedni drugih i unutar dometa onih sada ozloglašenih kapljica.

Ubilačkim nagonima COVID-19 posebno pogoduje kada su zdravstveni sistemi godinama nedovoljno finansirani, i kada postoji manjak kreveta za intenzivnu negu i respiratora. Na ove i druge načine, COVID-19 postupa kao delatnik– neljudski entitet, ali ipak delatnik. Štaviše, COVID-19 je nevidljivi delatnik, što ga čini još podmuklijim i težim za shvatanje.

Teoretičari iz oblasti društvenih nauka i humanistike mogu da doprinesu temeljitom razumevanju i da ponude uvide koji se mogu primeniti u borbi protiv pandemije: imamo alate za proučavanje interakcija između čoveka i virusa iz perspektiva koje medicinske i biološke nauke često zanemaruju, a koje su ključne za razumevanje sistemskih efekata virusa.

Dakle, gde da počnemo? Misim da se prvi korak tiče ratne metafore koju smo toliko puta čuli u poslednje vreme. Vratimo se za trenutak literaturi o bakterijama: pišući o pasterijancima – sledbenicima devetnaestovekovnog francuskog mikrobiologa Luja Pastera – Latur ih opisuje kao “otkrivače” bakterija. On tvrdi da su, ističući prisustvo ovih “miliona individuuma koji se kreću okolo i koje ne možemo da vidimo”, pasterijanci reorganizovali društvo, što je za posledicu imalo to da su ljudi morali da naprave prostor za ove nevidljive delatnike u svom svakodnevnom kretanju. Od tada je doslovno buknuo rat u kome je dominantni pristup bio da se ove bakterijske nevidljivosti pokušaju uništiti, na primer putem zagrevanja, ili brisanjem deterdžentima protiv mikroba.

U našem trenutnom odnosu sa COVID-19, možemo primetiti da su mikrobiolozi i epidemiolozi preuzeli ulogu pasterijanaca: oni nam govore gde je COVID-19, i šta treba da radimo da bismo zaustavili njegovo širenje. Kao u Laturovom opisu devetnaestovekovne Francuske, društvo se reorganizuje, i moramo da prilagodimo našu svakodnevnicu nevidljivom prisustvu koronavirusa.

Ali teoretičari zainteresovani za odnos između ljudi i bakterija, posebno Pakson u svom razmatranju pojma post-pasterizacije, dovode u pitanje perspektivu po kojoj smo mi (ljudi) u nedvosmislenom sukobu sa bakterijama. Kao što Pakson pokazuje, proizvođači sira održavaju “selektivno partnerstvo” sa bakterijama, pri čemu rade na “prevazilaženju antiseptičkog stava kako bi prigrlili buđ i bakterije kao saveznike”.

Mikrobiolog Maculak (Maczulak) tvrdi nešto slično, kada kaže da, umesto da bakterije shvatamo kao neprijatelje, ili čak i kao prijateljske neprijatelje, treba da im pristupimo kao moćnim prijateljima, koji nikada neće biti pobeđeni. Ovo takođe evocira paralele sa današnjim tretiranjem HIV-a. Ljudi sada “žive sa njim”, zahvaljujući dostupnosti delotvornih terapija.

Da se vratimo na koronavirus, mnogi epidemiolozi, zdravstveni stručnjaci i političari sada upotrebljavaju idiome “rata”, “bitke”, i “sukoba”. Širom sveta se emituju slike koje prikazuju konstrukciju ogromnih terenskih bolnica ili dolazak vojnih bolničkih brodova, što doprinosi utisku da smo u ratu sa virusom.

Poput tekstova o odnosima između ljudi i bakterija, mnogi ističu da korišćenje ovih metafora nije od pomoći, a može biti i opasno. Oni upozoravaju da opisujući naš odnos sa COVID-19 na ovaj način, nesvesno otvaramo vrata društvenim praksama koje se ne bi smatrale prihvatljivim u vreme mira – kao što je omogućavanje beskrupuloznim figurama da koriste ovu situaciju kako bi uveli zakone koji obezbeđuju njihove pozicije, ili dopuštanje sve intruzivnijih nivoa nadziranja građana.

Moramo da preosmislimo našu narativnu strategiju. Naravno, to ne znači da treba da idemo toliko daleko da smatramo COVID-19 našim saveznikom. Ali kada prestanemo da razmišljamo u terminima konflikta, u stanju smo da se fokusiramo na druge aspekte.

Naši odnosi sa ovim nevidljivim nepristojnim gostima kao što su bakterije i virusi, takođe dovode u pitanje granice sopstva. Da li smo odvojena samostalna tela jasno razgraničena od spoljašnjeg sveta? Ili smo više poput poroznih sudova gde se mnogostruki tokovi života odvijaju kako “unutra” tako i “spolja”?

Da li je COVID-19 naprosto “tamo napolju”, dok mi pokušavamo da utvrdimo naše telo protiv njega? Ili bi nam već mogao biti tako blizu da održavanje malog virusnog opterećenja i smanjivanje izloženosti postaju suštinski za naš biološki opstanak, da bismo mogli da podnesemo susrete sa malim količinama virusa, a da se ne razbolimo ozbiljno?

Ove refleksije dovode u pitanje gde se završava čovek, a gde počinje virus, ali takođe pokazuju da su odnosi koji mnogima izgledaju kao biološki zapravo gotovo uvek socijalni.

Uokviravanje naših odnosa sa COVID-19 kao inherentno socijalnih pomoći će nam da odemo dalje od opozicione politike “nas” protiv “virusa”. Dok vakcina ili terapija ne budu široko dostupne, potrebne su nam mere kao što su izolacija, socijalno distanciranje i razni oblici zdravstvenog nadzora. Ali ako virus shvatimo kao nepristojnog gosta, umesto kao neprijatelja, možemo učinkovitije i fleksibilnije preduzeti mere koje su u suprotnosti sa “poslom kao i obično”, bez zapadanja u opasnost od dugotrajnih stanja izuzetka koja mogu da naškode društvenom tkivu i demokratskoj orijentaciji mnogih društava.

 

Sara Černi (Czerny) je docentkinja socijalne antropologije, i radi na Odeljenju kulturalnih studija Univerziteta u Rijeci. Već dugo je interesuju ljudski/ne-ljudski odnosi, posebno ljudski odnosi sa nevidljivim stvorenjima, i upravo je završila rukopis Milky Ways: An Exploration into the (Non)Humanisation of Milk.

Sa engleskog prevela Olga Nikolić.
Izvor: Corona Times