Ne znam za vas, ali meni postaje očigledno da je, uprkos skorašnjem rebrendiranju, ime „sapiens“ pogrešan naziv.

Oko 1758., Karl Line (Carl Linnaeus) skovao je frazu „homo sapiens”. Možda je pokušao da zabeleži neko oklevanje.  Na istoj liniji sa „homo sapiensom”, i ni po čemu višem od apozicijske logike, upisao je još jednu latinsku frazu. „Nosce Te Ipsum”, Line piše. Spoznaj Tebe Samog.

Ovaj stari imperativ sadrži dobro poznati paradoks, koji otkriva granice naše sapientia, našeg saznanja i mudrosti. Osećaj da je objekat saznanja – sopstvo (eng. self), recimo – već tamo i dostupno, već spoznato i spoznatljivo, na neki način. U svakom slučaju, već je dovoljno spoznat, da bismo znali da može još da se spoznaje. Ali ko to zaista zna? Kako saznati ono što nam ne pomaže da ga saznamo? Promenljivo sopstvo ili stari-novi virus, recimo? U trenutku kao što je ovaj, ne bih želeo da prenosim Donalda Rumsfelda (Donald Rumsfeld) (i ko ga se uopšte seća?) o prethodnim saznanjima i zakasnelim nepoznanicama, o poznatim nepoznanicama i nepoznatim nepoznanicama[1]. Ali učenje – obmanjujuće jednostavan zadatak iskoračenja ka spoznavanju sebe ili drugog – znači izlaganje sebe ogromnoj masi nepoznanica. Neizvesnosti i nedovršenosti. Ili poricanju, i mogućnosti neuspeha. Da li zapravo postoji sopstvo? I da li je naše? Možemo li zaista spoznati sebe?

Bilo da govorimo o saznanju ili mudrosti, deluje sve više dubiozno misliti da smo obdareni njime, da se možemo pouzdano osloniti na naše učitelje (neki od njih veoma naporno rade ovih dana), ili na postojeće ekspertize, mnogo manje na sebe same kao „saznavaoce”. I čak i ako garantujemo da naši označeni stručnjaci znaju nešto (kao što znaju, naravno, i ako ne uvek dovoljno, ili čak same sebe), ostaje mnogo toga još da se nauči u vezi sa ekspertizama koje su nam potrebne, različitim objektima o kojima moramo najurgentnije učiti. Koji stručnjaci znaju dovoljno, i koje slušati?

Lekari i mikrobiolozi, na primer, govore nam da se sklonimo u kuće. Hajde da na trenutak zaboravimo da je ovaj imperativ besmislen za one koji žive u skučenim uslovima i čije izdržavanje zavisi od mobilnosti, one „neophodne radnike” (eng. essential workers) (naučili smo novi jezik, zar ne?), ili one koji nemaju izbor. Hajde da pretpostavimo da svi ljudi na svetu ostanu kod kuće (dobro, ne svi, ali skoro svi). Deluje jasno da stvari neće ići na dobro. Da terapija škodi pacijentu. Zapravo, mi već sada svedočimo, osećamo, finansijske gubitke, ekonomsku devastaciju (neki od nas su to naučili i ranije). I oni su značajni. Treba li onda da se okrenemo od jednih stručnjaka ka drugima, od medicine ka ekonomiji? Možda tu ima, možda nema kontradikcije, ali ko će znati? I šta sa pravnicima? Zar nećemo sebe izložiti tužbama kasnije? Da li znamo? Odakle će doći mudrost koja nam neće reći samo ono što nam je potrebno da znamo, nego i kojim problemom ili objektom saznanja moramo kolektivno da se pozabavimo?

Nije mi namera da impliciram da mi, stoga, ne znamo ništa. Niti da nismo mnogo naučili. Kao i druge životinje (i neki virusi, takođe), mi smo učeća bića, učeće životinje. Mi smo homo discens.

Ali i dalje znamo suviše malo. A mudrost nam izmiče.

Ipak, mi zaista učimo, zar ne?

Učimo ko i šta je „mi”. Gde i kada.

Učimo da promena može doći brže nego što to inače govorimo sebi.

Učimo da vazduh može brzo da se pročisti. Možda bi mogla i voda.

Učimo novi jezik.

Učimo da nosimo maske (po svoj prilici) i da se adekvatno peremo (religiozno).[2]

Učimo da „uraditi nešto po tom pitanju” nije uvek poželjno. Ponekad osoba mora samo da miruje, da ne radi ništa ili da radi manje, i da se „skloni u mestu” (eng. shelter in place). I da uči o sebi. Ili solidarnosti. Ili nečemu.

Učimo da se granice ne mogu zaista zatvoriti. Ne za viruse, ni za respiratore.

Učimo da postoje drugačiji načini da se pripremi ili odgovori na pandemiju.

Učimo da je zdravlje, i stari ljudi, trebalo da se vrednuju ranije.

Učimo o komorbiditetu. Ponovo.

Učimo da ne postoji takva stvar kao što je jednakost.

Učimo (po n-ti put) da neki životi vrede manje. Više i manje. Životi „neophodnih radnika”, siromašnih i imigranata, beskućnika i onih čija su mesta boravka i susedstva, getoi i favele, suviše puni ljudi za „socijalno distanciranje”.

Učimo (po nn-ti put) da se rasa računa. I dalje.

Učimo da budemo ne-neophodni (eng. inessential).

Učimo da svako od nas može biti nosilac, nesvesna – ona koja ne zna – opasna pojedinka[3].

U skladu s time učimo, veoma voljno učimo, da održavamo red (eng. police) i nadgledamo (eng. surveil) („služimo i štitimo”) sebe.

Drugi takođe uče. Korporativni osumnjičeni.

Učimo znanje koje možda nije znanje – recimo, najnoviji delić informacije, koji će uskoro biti ispušten kao pogrešan ili zastranjujuć.

Učimo da naši učitelji i naši stručnjaci, naši „lideri” takođe, imaju mnogo da uče.

Učimo da je trebalo da učimo ranije.

Učimo vreme.

Učimo da učenje zahteva vreme, da je to zahtevan put bez garancije da će se saznanje, mnogo manje mudrost, ili zaista – učenje, pronaći.

Učimo da su neki od nas u nemogućnosti da uče (škole su zatvorene, ili preskupe). Drugi ne žele.

Učimo da neki od nas nikada neće učiti.

Učimo neuspeh.

 

Gil Anidžar je profesor na Odeljenju za religiju i Odeljenju za bliskoistočne, južnoazijske i afričke studije (engleski akronim MESAAS) na Univerzitetu Kolumbija.

Izvor: Identities Journal

Prevela Ana Đorđević

[1] David A. Graham, “Rumsfeld’s Knowns and Unknowns: The Intellectual History of a Quip,” The Atlantic (March 27, 2014), www.theatlantic.com/politics/archive/2014/03/rumsfelds-knowns-and-unknowns-the-intellectual-history-of-a-quip/359719.

[2] U originalnom tekstu stoji “face veil“ i “ablution“, koji se odnose na hidžab, veo koji muslimanke nose preko lica, i ritualno pranje u raznim religijskim praksama, zarad pročišćenja. U kontekstu ovog teksta, autor upućuje i na maske koje se nose zarad zaštite od mogućnosti zaraze i (religiozno, u prenosnom smislu učestalo) pranje ruku kojima se takva mogućnost dodatno umanjuje. – Prim. prev.

[3] Michel Foucault, “The Dangerous Individual,” in Michel Foucault: Politics, Philosophy, Culture, Interviews and Other Writings 1977–1984, ed. Lawrence D. Kritzman (London: Routledge, 1990), 125–52; i videti Neni Panourgiá, Dangerous Citizens: The Greek Left and the Terror of the State (New York: Fordham University Press, 2009).