Posleratno nemačko iskustvo duga trebalo bi danas da podstakne duh saradnje i dobre volje.

Nikada se do sada Evropa nije suočila sa nečim kao što je „Veliko zatvaranje“, koje će verovatno rezultirati recesijom daleko većom nego što je to bio slučaj sa globalnom finansijskom krizom iz 2008. godine. Nemačka i Holandija odbijaju da podrže garantovana sredstva Evropske unije kao pomoć najugroženijim državama južne Evrope u suočavanju sa ljudskim i ekonomskim posledicama krize.

Francuski predsednik Emanuel Makron upozorio je da bi EU mogla propasti ukoliko države nastave da blokiraju podršku zajedničkim garancijama. Populistički gnev u Italiji, Španiji, pa čak i u Francuskoj, mogao bi takve partije dovesti na vlast na sledećim izborima.

Istina, zemlje severne Evrope ponudile su pomoć. Ali pokazale su malu zajedničku finansijsku solidarnost sa Italijom i Španijom, tvrdeći da bi njihovi poreski obveznici time bili odgovorni za zaduživanje drugih država.

Londonski sporazum

U ovom trenutku, obimnog stradanja ljudi širom južne Evrope, ironično je podsetiti Nemačku na podršku koju je dobio Sporazum o spoljnim dugovima iz Londona 1953. godine. Samo osam godina nakon zločina koje je Nemačka počinila na celom evropskom kontinentu i šire, mnoge današnje najugroženije zemlje – poput Španije, Italije, Grčke i Francuske – bile su među 20 država potpisnica koje su pomogle da se obnovi održivost nemačkog duga i omogući ekonomski rast Zapadne Nemačke.

Sporazumom je otpisano oko 50% njenog ukupnog spoljnog duga (30 milijardi nemačkih maraka, uključujući dug iz Prvog svetskog rata). Otpisani dug predstavljao je otprilike 10% bruto domaćeg proizvoda Zapadne Nemačke iz 1953, ili 80% njenog prihoda od izvoza iz te godine. U kombinaciji s Maršalovim planom, oproštaj duga pomogao je Nemačkoj da povrati pristup tržištima kapitala i omogućio je njeno ekonomsko čudo.

Obuhvatajući celinu obaveza spoljnog duga i izričito odbacujući štednju, sporazum je dozvolio Zapadnoj Nemačkoj novi ekonomski početak. Jozef Abs, šef nemačke delegacije, koji je kasnije postao direktor Nemačke banke (Deutsche Bank), odbio je da prihvati štednju i strukturne reforme. Umesto toga, dugovi bi se plaćali iz trenutnog spoljnotrgovinskog viška Nemačke, što je omogućeno devalvacijom nemačke valute.

Saradnja i dobra volja

Mehanika Londonskog sporazuma o dugu nije eksplicitni model za sadašnju raspravu o „mutualizaciji EU duga“ – već je tadašnji duh saradnje i dobre volje za integrisanje Nemačke u međunarodnu zajednicu ono na šta se računa. Sporazum je Nemačkoj pružio fiskalni prostor za javna ulaganja i dodatno smanjio troškove zaduživanja. Ono što danas nedostaje je duh koji je tada bio osnova uspeha.

Nemačka i Holandija, dve zemlje EU koje imaju najveći suficit na svojim tekućim računima, protive se „korona obveznicama“ kao zajedničkom instrumentu za finansiranje zapanjujućih zdravstvenih i ekonomskih posledica pandemije. Najozbiljnije poricanje fiskalne solidarnosti sa zemljama južne Evrope usledilo je kada je holandski ministar finansija, Vopke Hoekstra, izjavio novinarima, nakon online sastanka Evrogrupe 9. aprila, kojem su prisustvovali ministari finansija zemalja eurozone sledeće: „Evroobveznice su stvar sa kojom se nisam slagao, ne slažem se i nikada se neću slagati sa time”. Pozivajući se na opasnost od „moralnog hazarda”, Hoekstra je branio strogu primenu „no bail-out“ klauzule iz Mastrihtskog ugovora iz 1992. godine prema kojoj kršenje fiskalnih pravila ne bi trebalo nagrađivati zajedničkim preuzimanjem pojedinačnih rizika.

U nemačkoj velikoj koaliciji, hrišćansko-demokratska kancelarka Angela Merkel u potpunosti se slaže sa argumentom odgovornosti, protiveći se „korona obveznicama“, u čemu uživa podršku njene sestrinska stranke iz Bavarske, Hrišćansko-socijalna unije, i nemačke poslovne klase. U svom obraćanju naciji o pandemiji od 18. marta – što je retkost u njenoj petnaestogodišnjoj vladavini van novogodišnjeg govora – Merkel se pozivala na istoriju i solidarnost. Nedostajala je, međutim, bilo kakva referenca na „Evropu“.

Manje oštro

Nemački narativ, međutim, polako postaje manje oštar. Olaf Šolc, ministar finansija, u početku je arogantno tvrdio da je nemačko štedljivo fiskalno upravljanje sada omogućilo veću fleksibilnost i da je obezbedilo potrebna finansijska sredstva za ulaganje u nemačku ekonomiju. Ipak, Šolc nije podržao poziciju Holandije na sastanku Evrogrupe. Umesto toga, u tandemu sa francuskim ministrom finansija Brunom Le Merom posredovao je u nagodbama između suprotstavljenih stavova Holandije i Italije. Razlika po pitanju „mutualizacije duga“ ipak ostaje. Jednako važna bila je medijska ofanziva Šolca i Heiko Masa, nemačkog ministra spoljnih poslova, obojice članova socijaldemokratskog SPD-a. Obratili su se čitaocima južnoevropskih dnevnih novina – francuskih, španskih, italijanskih, grčkih, portugalskih – kako bi ublažili strahove, garantujući nemačku solidarnost bez mera štednje.

Sudeći po mnogim člancima u međunarodnoj štampi, nemački ekonomisti ne ubrajaju se u najprogresivnije. U prilog ovakvom utisku, u specijalnom izveštaju u martu, nemački Savet ekonomskih stručnjaka predložio je mnogo opcija za ublažavanje ekonomskog uticaja Covid-19, ali nije preporučio „mutualizaciju duga“.

Približavanje pozicija

Ipak, približavanje pozicija između Mihaela Hitera iz neoklasičnog Nemačkog instituta (IW) i Sebastiana Dulina iz kejnzijanskog Instituta za makroekonomsku politiku (IMK) počelo je pre krize korona virusa. Prvi put sarađujući, u martu su pozvali nemačku vladu da u narednih deset godina na domaćem nivou poveća prilično zanemarene javne investicije za 450 milijardi evra.

Nastavljajući saradnju, krajem prošlog meseca sedam vodećih nemačkih ekonomista predložilo je „evropske krizne obveznice“ u vrednosti od jednog biliona evra. Pod naslovom „Da bi se izbegla ekonomska katastrofa, Evropa mora da pokaže finansijsku solidarnost“, oni su istakli veliku opasnost od šoka na strani ponude i tražnje.

Takve obveznice, sa zajedničkom odgovornošću, trebale bi da funkcionišu kao jednokratna mera, rekli su, kao i obveznice Evropske zajednice izdate tokom naftne krize 1974. godine. Ipak, ekonomisti upozoravaju: „Što duže traje kriza korona virusa i što su veće su ekonomske posledice, postaće očiglednija i postojeća razlika u fiskalnom kapacitetu zemalja. To bi razjedinilo Evropu – u vreme kada mora da se drži zajedno.”

Brigit Jang je profesor emeritus međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu u Minsteru. Dobitnica je Kete Lajhter državne nagrade Austrije za svoj rad u oblasti ekonomije i rodne ravnopravnosti.

Izvor: Social Europe (22. april 2020.)

Preveo: Luka Petrović