Integralna verzija intervjua čiji su delovi objavljeni u Politici od 29. aprila 2020. godine 

Istražujete transformaciju građanstava u deliberativno građanstvo. Šta podrazumeva deliberacija i za koje teme je važan taj proces? Šta je deliberativna, a šta direktna demokratija?

Deliberativna demokratija zasniva se na tezi da političke odluke mogu biti legitimne samo ukoliko oni na koje ta odluka utiče mogu da ih opravdaju, argumentuju i o njima diskutuju. Osnovna pretpostavka deliberativne demokratije vraća nas na samu suštinu demokratije a to je da odluke koje mogu uticiati na naš život ne mogu da se donose bez našeg učestvovanja u njihovom formulisanju. Građanstvo se dakle posmatra kao subjekt koji je sposoban da odlučuje o svim javnim pitanjima, bez izuzetaka. Dok unutar reprezentativnog modela demokratije građanstvo ima prvenstveno pasivan status: bira svoje predstavnike i predstavnice i na njih prebacuje pravo da umesto njega donosi odluke, deliberativni model zahteva širu participaciju i deliberaciju građana i građanki u procesu formulisanja i donošenja političkih odluka. Međutim, za razliku od direktnog modela demokratije, deliberativni definiše i sam način na koji se učestvuje u političkom životu – kroz deliberaciju. Direktna demokratija, zajedno sa reprezentativnom, može se podvesti pod agregativni model unutar kojeg se sabiraju već formirane političke preferencije građanstva, dok deliberativni model političke preferencije ne vidi kao egzogene, već podložne deliberativnoj transformaciji. Proces deliberacije, koji uključuje proceduralne standarde zasnovane na principima jednakosti, inkluzivnosti i dijaloga, stavlja građane i građanke u uslove koji omogućavaju interakciju sa pluralitetom “drugih” građana i građanki koje inspirišu drugačije vrednosti i interesi i koji artikulišu različite argumente, i vodi ih ka stavovima (političkim odlukama) koji su bliže zajedničkom interesu.

Danas se institucionalizacija deliberativnog modela demokratije sprovodi najpre kroz različite forme deliberativnih mini-javnosti, foruma implementiranih najčešće na lokalnom nivou, unutar kojih se uzorak građanstva susreće, diskutuje, postavlja pitanja ekspertima i ekspertkinjama kao i političarima i političarkama i konačno pokušava da formuliše odluku (rešenje) u vezi sa nekim specifičnim društvenim problemom. U nekim državama ili regijama, poput Toskane u Italiji, uvedeni su zakoni koji zahtevaju da se pre donošenja nekih određenih političkih odluka, obavezno sprovede deliberacija zainteresovanog građanstva.

Pominjete da su građani (u svetu) sve nezainteresovaniji za političke odluke. Po čemu to znamo i u kakvoj je to vezi sa jačanjem desnice? Pišete i o ostrašćenom građanstvu, ali i onom u „racionalnom neznanju”. Ipak, ima i onih koji ne izlaze na izbore ne zbog neupućenosti već dugogodišnjeg razočaranja i neverovanja u promene?

Brojna istraživanja kako kod nas tako i u svetu  ukazuju nam na to da građani i građanke nisu dovoljno zainteresovani za učestvovanje u političkim procesima i da je ta nezainteresovanost u direktnoj vezi sa razočarenjem u institucije reprezentativne demokratije i iskustvom neresponsivnosti političkih elita. Ali efekat koji razočarenje proizvodi na političko ponašanje građanstva (povlačenje iz javne sfere) još je značajniji kada je na delu i psihološka strategija racionalnog neznanja (koja se najlakše može razumeti kroz sledeći primer: ako moj glas predstavlja samo jedan od milion glasova, nema smisla da se angažujem da bih se informisala i razumela politička pitanja, kada na kraju svakako neću biti sposobna da značajno utičem na političku odluku). I upravo iz ovakve kombinacije može nastati neadekvatna, u demokratskom smislu, politička pismenost, lakše podložna eventualnim desničarskim populističkim narativima, ali i politička pasivnost koja čini osnov demokratskog deficita danas. Društvena složenost i raznolikost interesa, vrednosti, političkih stavova i preferencija građanstva se kroz populistički narativ svodi na jednostavne dimenzije i dovodi do toga da se građanstvu nudi uprošćen okvir za razumevanje i promišljanje društvenih problema kroz dihotomne kategorije. Dve suprotstavljene dimenzije: „za ili protiv”, kao i „mi i oni”, na koje populizam svodi složenu pluralističku društvenu realnost, dovodi do polarizacije građanstva koja onemogućava dalju debatu između dve suprotstavljene strane i čini da se stavovi ove dve strane progresivno udaljavaju i radikalizuju. Populistički narativ, u ovom smislu, zasniva se na potpunom negiranju jednog od najvažnijih (deliberativnih) demokratskih principa, principa inkluzivnosti različitih perspektiva i stavova unutar političkih procesa.

Da li ova tema ima veze sa životnim standardom jedne zemlјe. Ukoliko je veći, kao u Švajcarskoj, građani će manje želeti da „menjaju svet”?

Istraživanja nam pokazuju da veća ekonomska i socijalna sigurnost građanstva ne utiče negativno na političku participaciju, bila ona institucionalna, kroz glasanje, referendume ili usmeravanje zahteva ka političkim elitama ili nekonvencionalna, kroz participaciju u protestima i drugim formama građanske neposlušnosti. Naprotiv, podaci najčešće govore u prilog tezi da aktivistička populacija ne pripada najugroženijoj populaciji, u socijalnom i ekonomskom smislu.

Mogu li mediji umesto građana da razreše pitanja bitna za javni interes?

Uloga medija u demokratskim društvima jeste veoma važna zato što oni, ali ovo se odnosi isključivo na slobodne medije kojih je sve manje, predstavljaju aktere koji stvaraju neophodne uslove za deliberaciju šire populacije unutar javne sfere. Ali ni oni, kao ni jedan drugi društveno politički akter, ne mogu umesto građanstva razrešavati pitanja od javnog interesa.

Analizirate deliberativan proces na primeru izgradnje brze pruge između Torina i Liona, i mogućnost glasanja na lokalnim izborima za migrante koji dolaze van EU. Kad je i gde to bilo i kakvi su zaklјučci?

Ja sam u knizi empirijski analizirala samo jednu od mogućih dimenzija deliberativne transformacije građanstva: razvoj proširenog razumevanja, kroz jedan specifičan slučaj deliberativne institucije, Deliberativnog foruma koji se realizovao u Torinu 2007. Pokazala sam da je deliberativna transformacija moguća – kada su zadovoljeni uslovi inkluzivnosti različitih perspektiva unutar deliberacije. Zaključak do koga sam došla značajan je posebno zbog toga što je u vreme odigravanja Deliberativnog foruma polarizacija, kako građanstva tako i političkih elita, na ovu temu trajala deset godina, a kroz deliberaciju učesnici i učesnice tog procesa uspeli su da dođu do uzajamnog razumevanja i što je još važnije do razumevanja validnosti i legitimnosti odluke koja bi eventualno mogla da bude drugačija od one za koju su se pre deliberacije zalagali. Deliberacija nije dovela do konsenzusa (od koga su davno odustali i teorijski zastupnici deliberativne demokratije), ali je dovela do uzajmanog poštovanja i razumevanja “drugog”.

Kako Vam izgleda naša trenutna „deliberacija” . Da li smo složni oko ostanka u izolaciji?

Deliberacije apsolutno nema, kao ni složnosti: populistički narativ političkih elita o kome sam već govorila može se prepoznati i u ovom slučaju i ogleda se u podeli koju elita pravi na one koji su poslušni i odgovorni i one koji nisu poslušni i time ugrožavaju druge. Mi i oni, jedni protiv drugih. Ali, kao što je to uvek slučaj u društveno-političkoj relanosti situacija je zapravo mnogo kompleksnija. Veći deo populacije (koja to sebi može da dozvoli, nemojmo zaboraviti na to da mnogi to ne mogu) je u izolaciji, ali iza ovakvog privida složnosti kriju se različiti motivi. Jedni se izoluju zato što imaju poverenje u ono što im institucije govore, dok drugi ostaju kod kuće iz nepoverenja u institucije i straha da će u slučaju zaraze te institucije odlučivati o njihovim životima.