Der Standard, 25. maj 2020.

Još se nisu stišale rasprave o proterivanju CEU iz Budimpešte, a Orban je već usred korona krize vredno radio na cementiranju svoje moći u Mađarskoj. Mora mu se priznati da u svojoj strategiji neliberalnog i autoritarnog prekrajanja Mađarske od 2010. godine pokazuje zapanjujuću doslednost. Na taj način je postao autoritarni uzor za mnoge svoje istomišljenike. Aleksandar Vučić u Srbiji je jedan od njih. Za vreme korona krize gotovo svakodnevno je demonstrirao da majstorski može da izvodi sve komade sa autoritarnog repertoara. Vanredno stanje nije proglašeno u skladu sa ustavom. On sam dominira vladom i državom po svom nahođenju. Mediji koji su verni Vučiću kleveću političke protivnike i opoziciju. Zato ne čudi što je Fridom Haus nedavno degradirao Srbiju u hibridni režim. Sve češće se u istom dahu govori o dobro prikrivenim autokratijama u Mađarskoj, Srbiji i Turskoj.

Orban dugo vremena nije dirao CEU u Budimpešti, ali je onda odlučio da kritička i slobodna nauka u „njegovoj“ Mađarskoj više nije poželjna. Takođe, Erdoganov pohod protiv akademskih institucija Turske nakon pokušaja puča pokazuje u kojoj meri nove autokrate strahuju od kritičkog mišljenja. Zbog sve veće ugroženosti akademskih sloboda, Evropski parlament je 2018. godine istakao značaj akademskih sloboda u zapadnobalkanskim zemljama kandidatima za proširenje Evropske Unije.  Aktuelni napadi na akademsku scenu u Srbiji, koja je donedavno ubrajana u takozvane predvodnike u procesu proširenja, jasno pokazuju da izgleda da je režimu u Srbiji važnija apsolutna kontrola društva od evropskih integracija. Autonomija univerziteta i nezavisnih istraživačkih instituta očigledno je postala neugodan ustavni privezak koga se treba rešiti. Računica je jednostavna – želi se sprečiti svaka supstancijalna kritika režima i preneti slika stabilnog, progresivnog i prema budućnosti orijentisanog „svetskog lidera“ Vučića.

Najnoviji cilj žestokih napada je renomirani Institut za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu (IFDT), koga su osnovali disidenti koji su učestvovali u jugoslovenskom šezdesetosmaškom pokretu i koji se 1990-ih godina suprotstavio politici Slobodana Miloševića. Takođe od tada može da se pohvali antiautoritarnom i liberalnom tradicijom. Tako je nekoliko godina na Institutu bio aktivan i Zoran Đinđić, srpski premijer koji je ubijen 2003. godine. Čini se da uspeh i kritički stav Vladi predstavljaju trn u oku. Od pada Miloševića 2000. godine Instutut je verovatno jedan od najuspešnijih instituta u Srbiji. Dobio je međunarodne projekte (Horizon2020, Jean Monnet, Volkswagenstiftung) i omogućio je desetinama mladih naučnica i naučnika koji su napustili Srbiju i region za vreme svog školovanja da se vrate i nastave svoje naučne karijere.

Čini se da se istorija ponavlja. IFDT sada treba da bude stavljen na politički povodac. Jirgen Habermas i Ernst Bloh, između ostalih, su već jednom uspešno pozvali na podršku Institutu. Ko bi mogao i da pomisli da će 2020. godine sloboda nauke u Srbiji ponovo morati da se brani od države? Vlada Srbije je imenovala novi Upravni odbor Instituta koji uključuje nekoliko krajnje kontroverznih ličnosti. Zorana Avramovića, koji je postavljen za predsednika Odbora, već je 1990-ih godina desničarska Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, koga je Haški Tribunal optužio za ratne zločine, nominovala na čelna mesta u Ministarstvu prosvete. Sadašnji vršilac dužnosti direktora Instituta, koga je takođe imenovala Vlada Srbije, koristi represivne mere koje ukazuju na to kako će izgledati budućnost Instituta (pretnje obustavom plata, izlaganje mlađih istraživača pritisku itd.).

Ovih dana, napadi države na Institut za filozofiju i društvenu teoriju doveli su do ogromnog solidarisanja vodećih svetskih intelektualaca. Osobe poput Jirgena Habermasa, Ivela Hararija, Noama Čomskog, Džudit Batler, Aksela Honeta, Etjena Balibara, Marte Nusbaum, Tome Piketija, Frensisa Fukujame, Ašila Mbembea, Rut Vodak i više od 400 drugih potpisali su otvoreno pismo upućeno Srbiji u kome pozivaju na odbranu slobode nauke i demokratije u Srbiji. Oni zahtevaju ponovno uspostavljanje političke i institucionalne nezavisnosti Instituta i istovremeno pozivaju srpsku Vladu da kao verodostojan kandidat za pristup Evropskoj Uniji odustane od ovog pokušaja uspostavljanja političkog jednoumlja. U slučaju CEU takvi pozivi nisu bili uspešni.

Još od objavljivanja međunarodnog poziva, već pomenuti Zoran Avramović preti tužbama zbog navodnog nanošenja štete ugledu srpske države. Progresivnom deliberalizacijom Srbije i primenjivanjem Orbanovih metoda neće se postići pozicioniranje Srbije kao verodostojnog partnera u okviru evropskih integracija. Spirala propadanja demokratije se nastavlja. Otpor zaposlenih na Institutu i kritički nastrojene srpske i međunarodne javnosti pokazuje da se neće dopustiti ućutkivanje i da postoji spremnost da se vodi borba za demokratiju u Srbiji. Upravo se filozofija identifikuje sa demokratijom. Filozofija, ali i svaka druga kritička i slobodarska nauka o društvu gotovo da ima zadatak da kritikuje, budi sumnju, da ukazuje na prestupe i patnju u društvu i da naposletku brani demokratiju. Slavni američki filozof Ričard Rorti jednom je svojim člankom „Primat demokratije nad filozofijom“ izazvao veliku i kontroverznu raspravu. Za slobodnu i demokratsku Srbiju, borba za demokratiju mora da bude apsolutni prioritet.