Teško da bi se našlo bolje mesto za pranje biografija i diploma naprednjačke intelektualne elite od utočišta prave intelektualne elite. Ne samo da bi partijski kadrovi dobili zvučna zvanja već da bi se i ućutkala institucija koja je četiri decenije stvarala i razvijala kritičku misao. A ništa lakše od toga, dovoljno je
dovesti politički podoban Upravni odbor, isto tako podobnog direktora i zanemariti apel najistaknutijih svetskih intelektualaca. O tome da li je vlast spremna i na to govori profesor filozofije i doskorašnji direktor Instituta za filozofiju Petar Bojanić

Pre mesec dana Naučno veće Instituta za filozofiju i društvenu teoriju uputilo je pismo Vladi, Ministarstvu prosvete i Rektoratu tražeći hitnu reakciju koja bi im omogućila normalno funkcionisanje. Da li ste dobili bilo kakvu reakciju, s obzirom na to da „hitna“ nije primećena?

Pisali smo i kabinetu predsednika. Nema odgovora. Obično se misli da je to nekakva trivijalna tehnika vladanja. Na primer, ignorišu se oni koji protestuju i vremenom njihov protest izgubi snagu. Ne. Nema odgovora jer očigledno postoji rascep i razilaženje u donošenju dve odluke i ispravljanju greške.

A odluke su?

Da se zaista rekonstruiše Upravni odbor Instituta, kako je premijerka obećala više puta, da bi se napravio konkurs za direktora i da se hitno
smeni v. d. direktora koji nije iz Instituta.

Кad je to premijerka obećala i gde je zapelo?

Tokom dva sastanka, poslednji je bio u februaru, zatim u nekoliko ljubaznih mejlova. Njana dobra volja očigledno nije bila dovoljna da bi se
stvari stavile na mesto.

U Vojvodini u kojoj nema Instituta društvenih nauka pokušali ste da oživite regionalnu saradnju, a nekoliko projekata ste realizovali s Кosovom i Albanijom. Da li je vlasti zasmetalo što sami birate partnere mimo njihove ideje o možda „podobnijim partnerima“?

Strateški pravac našeg rada je bila regionalna naučna saradnja od početka mog mandata. Ne znam. Motiv kojim sam se rukovodio uvek je bio naučni rad tako da ne znam koji su partneri „podobniji“ a koji nisu. Mnogo ih je bilo. Verovatno je i to sporno.

Кoliko vas je koštala odluka da podržite proteste?

Svi zajedno smo ih podržali. Čim se prepozna da neka grupa dobro funkcioniše i nešto proizvodi, pojavljuje se s jedne strane velika podrška i s druge mržnja, poriv da se smrzne, zaustavi, kontroliše i patronizuje sve, ljudi koji to rade, ali i postignuti rezulta- ti. Ova vlast, kao i mnoge druge vlasti, prilikom odlučivanja se oslanja na prevarante, ambiciozne neznalice, osvetnike, različite ljude prepune energije ali koji prave štetu, animozitet i u stvari jedno veliko ništa. Emocije u politici uopšteno, a i afektivnost, kod naših političara dolaze iz njihovog okruženja. Socijalna distanca je zaista poželjna za naše političare. I ne samo za naše. Treba da se otresu parazita i sarađuju sa onima koji su lojalni u znanju a ne u poslušnosti.

Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Ipak, jedna druga reakcija je stigla – više od 400 svetskih naučnika izjasnilo se u otvorenom pismu protiv planova Vlade Srbije da ograniči naučnu slobodu beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Кako se stiglo do ove podrške?

Više je razloga upleteno. Prvo, kao naučna institucija u kojoj su mnogi od njih gostovali ili su planirani da gostuju, mogli smo se samo njima i obratiti. S mnogima od njih radimo zajedno na projektima, reč je o našim mentorima (petnaestoro nas je s doktoratima u inostranstvu), zatim bliskim saradnicima koji pamte naše mentore, o ljudima koji na stručnim i naučnim osnovama znaju o Srbiji mnogo i blagonakloni su prema njoj. Apel je mogao biti pokrenut i pre godinu dana, jer su njegovi potpisnici u kontaktu s nama. Međutim, postojala je nada da se unutrašnje stvari ustrojstva i vladanja mogu rešavati neposredno sa nadležnima. Nismo mi buntovnici bez razloga a ni anarhisti, ali je nerazumevanje državnih činovnika koji poistovećuju anarhiju i autonomiju, dovelo do toga da je mene lično, najpre bilo stid pred kolegama reći da nam treba naučna i kolegijalna podrška u očuvanju autonomije u organizaciji naučnog rada. Inicijativa dolazi od jedne grupe nemačkih profesora sa kojima smo radili nekoliko projekta. Praktično svi projekti u Institutu trenutno su vezani za Nemačku koja je uostalom, kao i ova država, glavni naš partner. Fridrih Ebert fondacija je raskinula ugovor sa Institutom, a predsednik Folksvagen fondacije je već pisao ministarstvima u vezi s problemima u funkcionisanju projekta a da nikad nije dobio odgovor na svoje upite. Institut trenutno nema aktivan program rada, tako da je u tom smislu apel i opomena.

Pretpostavljam da je krivac za prekid tih projekata nametnuti v. d. direktora?

Skandalozno je da neko ko nije učestvovao u pripremi tih istih projekata, a reč je o mesecima rada i o evropskim projektima koji uključuju na desetine partnerskih institucija, preuzima na sebe njihovo sabotiranje i gašenje.

Nedavno smo imali priliku da čujemo odgovor srpskih vlasti na izveštaj Fridom hausa i činjenicu da je Srbija okarakterisana kao hibridni režim. Da li bi apel svetskih naučnika protiv ugrožavanja demokratije u Srbiji mogao da dopre do vlasti ili očekujete sličnu vrstu „odbrane“?

Trenutno se bavim teorijom izraza (ekspresije) i šta je pritisak. U mnogim jezicima, kao što znate, nema izraza ili izražavanja ukoliko se „ne sreže“. Ekspresivnost je vezana za presiju; dobićete vino, možda i dobro, ali potreban je pritisak. Te dve stvari o kojima govorite ipak nisu uporedive. O parametrima različitih agencija i organizacija koja sprovode ovakva istraživanja uvek može da se diskutuje i oni nikada nisu do kraja merodavni. Ovaj apel je zapravo samo poziv onima koji imaju mandat da donose odluke da koriguju one postojeće i zaštite zajednički rad jedne grupe ljudi. Recimo da je 95 odsto zaposlenih u Institutu potpuno složno u svojim namerama. Preciznije, to je zapravo molba najvišim instancama da reše problem jer su neke druge instance zakazale.

Pre 40 godina Institut je osnovan zalaganjem intelektualaca od kojih su neki potpisnici i trenutnog apela. Šta o nama kao društvu govori to što su isti ljudi 40 godina kasnije ponovo voljni da nam pomažu u sličnoj situaciji?

Na dobrom smo putu jer ostvarujemo kontinuitet iako su greške uvek moguće i potrebno ih je brže ispravljati. Nedavno smo mi potpisivali apel za zaštitu rada univerziteta u susednim zemljama. Naučna istraživanja zavise od budžeta država, fondacija, projeka ta ili moglo bi se reći da je nauka po definiciji slaba ili ugrožena. Noam Čomski 1974. godine piše tekst o represiji na Beogradskom univerzitetu u The New York Review of Books, ali isto tako zajedno sa Habermasom i Ejerom piše Titu i moli ga da pre inači administrativnu odluku koju su napravili neki danas nama potpuno nepoznati ljudi. Veliki engleski filozof Ejer je bio mentor Mihajla Markovića, osnivača instituta. I stvar je uspela. Ali ne zaboravite da je Čomski, koji je pre nekoliko dana pisao našem predsedniku, 1984. na intervenciju Ljube Tadića, još jednog osnivača Instituta, molio da se dr Vojislav Šešelj oslobodi iz zatvora. Bez obzira na Šešeljeve kasnije političke egzibicije, Čomski danas brani isti princip koji je branio i pre 35 godina – slobodu naučnog rada. I u tome, kako vidimo, nije usamljen.

Predsednik UO koga vam je namenila vlast kaže da su to potpisi „neobaveštenih profesora iz inostranstva“. Da li je uobičajeno da imena poput Jirgena Habermasa, Noama Čomskog ili Džudit Batler stavljaju svoj potpis na nešto s čim nisu upoznati?

Ernst Bloh je 1975, branivši Praksis filozofe Jugoslavije, upotrebio jednu dobru formulaciju: „takva izmišljotina ne može čak ni da izazove nelagodu“.

Jedna od optužbi koja je stigla na račun zaposlenih u Institutu glasi da se zalažete da vam država prosleđuje novac građana, a da vi
upravljate po svome. Šta je u tome sporno?

Sporno je to što akademska autonomija znači upravo samostalnost u upravljanju organizacijom naučnog rada po svim važećim poveljama i preporukama. Mi smo odgovorno trošili novac koji dobijamo od Ministarstva, što je u više navrata proveravano, i zbog toga što sam se sam trudio da postavim najviša merila u postizanju naučnih rezultata, kao što to isto čine i moji saradnici. Institut za filozofiju i društvenu teoriju jedini je institut društvenih nauka koji pripada Univerzitetu u Beogradu. Dakle, nije sporno da je osnivač Univerziteta u Beogradu Republika Srbija. Ovde se pod RS kao osnivačem podrazumeva entitet koji je iznad Vlade, ministarstva i bilo kog drugog administrativnog organa, jer država kao organizacija ima originernu i autonomnu nadležnost i autoritet. Zbog toga se upravo država pojavljuje kao osnivač Univerziteta, a ne bilo koji administrativni organ. Stoga, ne može ministarstvo biti vlasnik Univerziteta, a tako ni Instituta. Takav položaj države u odnosu na „administrativni aparat“ koji je vodi i predstavlja njen operativni deo, temelj je ustavnog prava. Sredstva prikupljena od građana koja Institut dobija i koristi znače da je Institut ustanova od javnog interesa. Nema jasnijeg javnog interesa u demokratskoj državi od autonomne i kvalitetne proizvodnje znanja.

Ako Institut pripada Univerzitetu u Beogradu, gde je onda tu rektorka da vas zaštiti ili bar da pokuša da vas zaštiti?

Ne znam. Ponavljam, oko nas je puno ljudi sa dobrom voljom koji ne mogu da sprovedu ono što je racionalno i ispravno. Pregovara se o svemu. Postoje neke elementarne stvari o kojima se ne sme pregovarati.

Očekujete li da će vam, posle svega, režim ipak silom postaviti direktora i nastaviti sa preuzimanjem institucija?

Ne mogu to da očekujem. Bila bi to nerazumna i nepotrebna odluka, za vlast i za zajednicu naučnika koja nas podržava i čiji smo sastavni deo. Već
smo izgubili puno vremena.

 

Sandra Petrušić, NIN, 28. maj 2020.